Nepisano pravilo u pedagogiji kaže da što više štitite dete od spoljnog sveta, to će ono u okviru svog dvorišta smisliti kreativniji način da napravi haos.
Moj Bane je živi, hodajući dokaz ove teorije.
U svojim ranim dečačkim danima, zbog jedne teške porodične situacije, mali Bane je bio dete pod staklenim zvonom. Njegovo detinjstvo je bilo strogo kontrolisano kretanje. Nije bilo neplanskog lutanja po ulici, posete drugarima su bile retke i nadgledane, a druženje se uglavnom svodilo na školu ili kretanje unutar sopstvenog dvorišta.
Ali, izolacija je plodno tlo za genijalnost. Kada bi drugari bili sprečeni da dođu kod njega, Banetov mozak bi se prebacio u višu brzinu. U to vreme, na vrhuncu VHS ere, postojala je samo jedna logična karijera za usamljenog dečaka prepuštenog sopstvenoj mašti. Rešio je da postane Nindža.
Nindže su bile sve ono što Bane nije smeo da bude, neustrašivi, smrtonosni, slobodni i, što je najvažnije, izlazili su noću bez pitanja.
Pravi ratnik senke, naravno, ne kupuje oružje u prodavnici igračaka. On ga kuje sam. Prvi projekat bile su nunčake. Za to su poslužili stari lanac i dve drvene hvataljke hirurški odstranjene sa majčine vijače za preskakanje. Mali Bane je iskreno, sa dirljivom dečijom naivnošću, verovao da njegova majka, u pauzama između brige o njemu, sestri, bratu i vođenja domaćinstva, nikada neće primetiti da joj fali pola metra kanapa i drške.
Zatim su na red došli šurikeni, čuvene smrtonosne zvezdice. Ovde dolazimo do predivnog balkanskog paradoksa prezaštićenog detinjstva, Bane nije smeo da ide sam do prodavnice da ga ne bi udario auto, ali je zato potpuno neprimećeno, u očevoj garaži, sekao debeli lim i oštrio ga brusilicom.
Naoružan do zuba, započeo je trening. Prva žrtva bilo je nevino, ničim izazvano drvo u dvorištu. Bane ga je besomučno mlatio nunčakama, a zatim bi se udaljio, suzio oči i zavitlao par naoštrenih limenih zvezda u koru, zamišljajući da se bori protiv opasnog, nevidljivog protivnika.
Ipak, drvo nije uzvraćalo udarce. Falilo mu je dinamike. Zato je vrhovni nindža bacio oko na tavan.
Tavan je postao njegov tajni poligon za obuku. Tu su bile grede za šunjanje i otvor na podu koji je vodio u donju prostoriju. Ispod tog otvora, Bane je strateški postavio tri omanje bale sena. To je bila njegova „zona sletanja“.
I tako je došao dan D. Konačni test nindža veština.
Bane se popeo na tavan. Kretao se po gredama nečujno, pažljivo se skrivajući od zamišljenog arhineprijatelja. Srce mu je udaralo. Prešao je na sledeću gredu. Sakrio se od laserskog pogleda zamišljenog negativca. Došao je do ivice otvora. U njegovoj glavi, ono što je usledilo bio je visokobudžetni holivudski spektakl.
Usporeni snima. Nindža Bane se odrazi sa grede. Leti kroz vazduh, prkoseći gravitaciji. Pravi savršen profesionalni odskok. Zaskače neprijatelja odozgo, upada u meko seno, pravi besprekoran kolut unapred i u poslednjoj sekundi maestralno savladava zlikovca svojim nunčakama.
To je bila vizija.
A ovo se desilo:
Bane je skočio sa tavana, poleteo dole, potpuno promašio centar svoje instalacije i sa stravičnim treskom sleteo ravno između dve bale sena, direktno na tvrd pod.
Nije bilo koluta napred. Nije bilo smrtonosnog udarca nunčakama. Bilo je samo oblaka prašine, bolnog jecaja i zvezdica koje su letele pred očima.
Bilans tajne nindža misije bio je spektakularan, jedan pošteno otečen zglob, blagi, ali vrlo uverljivi potres mozga i ono čega se svaki ratnik senke najviše plaši, apsolutna, doživotna zabrana prilaska tavanu.
Danas, kad god Bane počne da mi soli pamet o tome kako su današnja deca nespretna i ne znaju da se igraju, ja ga samo značajno pogledam i tiho pitam da li bi mi demonstrirao čuveni nindža skok…ukoliko mu je istekla zabrana penjanja na tavan.
Ostavite odgovor