Svaki prosečan građanin poseduje slabost prema rečima „poslednja šansa“ i „popust bez presedana“. Kada sam u izlogu turističke agencije ugledala ponudu za poslednju turu turističkog aranžmana po ceni koja je bila manja od troška benzina do Grčke, moj unutrašnji ministar finansija proglasio je vanredno stanje opšteg oduševljenja. Bila je to ponuda koja se ne odbija.
Bane, saopštila sam mužu, mašući priznanicom sa trijumfom generala koji je upravo osvojio strateško brdo, idemo na more. Aranžman košta toliko malo da bi ostanak kod kuće predstavljao čist finansijski gubitak.
Bane me je pogledao svojim specifičnim pogledom kojim dugogodišnji supružnici posmatraju dolazak neizbežne katastrofe.
Autobusom? procedio je sumnjičavo. Ja imam metar i devedeset šest santimetara. Moja kolena zahtevaju zasebnu parcelu i urbanističku dozvolu.
Razmažen si, odbrusila sam autoritativno, sa svojih skromnih metar i osamdeset. Neki ljudi kontinente osvajaju na biciklama, a tebi je teško da odremaš par sati na tapaciranom sedištu uz prijatno, uspavljujuće zujanje motora.
Zujanje motora je zaista postojalo, samo što je zvučalo kao da neko melje staro gvožđe u vešmašini. Kada smo zakoračili u unutrašnjost vozila, postalo je jasno da su inženjeri prostor projektovali vodeći se dimenzijama prosečne baštenske jagode.
Uglavila sam se do prozora, žrtvujući se radi očuvanja bračne harmonije. Ispod mojih nogu ležao je masivni ranac sa vodom i sendvičima, jer moj saputnik svakako nije dostigao gabarite antičkog stuba grickajući četiri slana štapića tokom noći. Moje noge su bile savijene pod uglom koji prkosi zakonima fizike, a grč u listu se već javljao kao veseli nagoveštaj beskrajne noći.
Pored mene, prizor je bio tragičan. Bane je sedeo sa kolenima nabijenim pod bradu, ramena zbijenih kao sardine u konzervi, dok mu je glava štrčala punih dvadeset centimetara iznad naslona, poput osmatračnice. Ćutala sam. Herojski, nepokolebljivo sam ćutala. Svaki put kada bi mu zglob krckao na nekoj rupi na putu, ja bih sa zadivljujućom koncentracijom posmatrala gusti mrak kroz musavo staklo.
Nakon dvadeset sati kolektivne torture, autobus nas je konačno dovezao u Sarti. Grčka nas je dočekala sa svom toplinom razjarenog polarnog ciklona. Vetar je nosio sve pred sobom, savijao retke priobalne palme, a Egejsko more je besno hučalo i penušalo se. Šepajući, pogrbljeni i ukočeni, ušli smo u apartman nalik na dva preživela fosila.
A onda se dogodilo čudo.
Samo pola sata kasnije, nebo se naglo razvedrilo, a oblaci su nestali kao rukom odneseni. Sada ležim na plaži i pišem ove redove. Ruka mi još uvek malo drhti, delom od pretrpljenog straha u sedištu broj 43, a delom zato što sam upravo izašla iz vode dok je napolju prijatnih, jesenjih dvadesetak stepeni.
Bane mirno leži na ležaljci, rastegnut u punoj svojoj dužini, dok mu zglobovi lagano dolaze na fabrička podešavanja i on ponovo počinje da podseća na ljudsko biće. Posmatram ga ispod oka, a u meni tinja jedina preostala, slatka dilemma, da li da naručim hladno pivo kako bih proslavila trijumf jeftinog letovanja, ili topli čaj od nane da povratim telesnu temperaturu i zaustavim blago cvokotanje zuba.
Ali kada zanemarim pretrpljenu torturu u autobusu i vetroviti prepad na dolasku, oko nas ostaje samo čista lepota. Vazduh miriše na so i sveže uzburkano more koje se sada lenjo presijava u stotinu nijansi tirkizne i tamnoplave boje. Duž uskih uličica iza plaže žbunovi jarkoljubičaste i ciklama boje cveća prkose kalendaru, kao da jesen u Grčkoj uopšte ne postoji. Nema gužve, nema vriske, nema letnjeg haosa, samo beskrajan mir i fini, zaboravljeni osećaj da vreme nigde ne žuri.
Bane otvara jedno oko, gleda u moje još uvek pomalo zgrčene prste na nogama, pa u svoje gigantske patike bačene u pesak, i počinje da se smeje. Njegov prepoznatljivi, grleni smeh koji briše i dvadeset sati sklapanja u origami i ukočena kolena. Gledamo se, potpuno opušteni, slani i rasterećeni, svesni koliko je sve ovo zapravo savršeno. Smejemo se našoj avanturi i volimo se onako iskreno, toplo i bezrezervno, onako kako se vole dvoje ljudi koji su preživeli zajedničku havariju i iz nje izašli sa osmehom.
Ostavite odgovor