Postoje određeni prirodni zakoni koji su, barem na teritoriji naše panonske ravnice, jači od bilo kog paragrafa u službenom glasniku. Jedan od tih zakona je da kada jun mesec odluči da Suboticu pretvori u ekspozituru Sahare, ljudsko telo, sastavljeno pretežno od vode, oseća neodoljiv, iskonski zov da se spoji sa većom vodenom masom. Te, daleke 1997. godine, jun je bio nemilosrdan. Asfalt se topio, komarci su padali u nesvest od vrućine, a noći su bile toliko teške i sparne da se činilo da sam vazduh ima gustinu i težinu.
U takvim uslovima, postojanje gradskog bazena nije bilo pitanje luksuza, već mentalnog zdravlja i golog opstanka. Međutim, gradski oci, u nekom napadu ludog genija, doneli su te godine dekret kojim se zabranjuje noćno kupanje. Kružile su razne teorije. Jedni su tvrdili da je u pitanju zavera proizvođača klima-uređaja. Drugi su šaputali o misterioznoj bakteriji koja napada isključivo posle deset sati uveče. Treći, najrealniji, smatrali su da je gradskoj upravi prosto bilo lakše da zabrani sve, nego da plaća noćnog čuvara i adekvatnu količinu hlora. Bilo kako bilo, gradski bazen, ta velika plava oaza spasa usred panonskog asfalta koji se topio, posle zalaska sunca postajao je zabranjena zona, voćem sa drveta spoznaje koje nismo smeli da okusimo.. Da bi pokazali da misle ozbiljno, s vremena na vreme, policijska patrola bi izvršila desant na bazen i primenjivala kaznene mere.
A kazna! To je bio vrhunac pedagoške inventivnosti. Prekršilac bi bio uhvaćen u vodi, izveden na suvo, a onda bi mu bilo naređeno da se potpuno obuče. U farmerke, majicu, patike. I kada bi stajao tako, obučen i postiđen, usledio bi finalni udarac pravne države: „A sad, tako obučen, skoči u bazen!“ Bio je to čin toliko apsurdan, toliko poetski besmislen, da je sam po sebi bio veća kazna od bilo koje novčane. Bio je to poraz zdravog razuma, trijumf birokratske ironije.
Uprkos toj strašnoj pretnji od prisilnog modnog performansa, pritisak junske sparine postao je nepodnošljiv. Jedne večeri, u našem malom kriznom štabu, koji smo činili moja malenkost, moja drugarica Nela i neponovljiva Žuža, doneta je istorijska odluka. Idemo. Rizikovaćemo. Jer, bolje je i skakati obučen u bazen nego se istopiti u sopstvenom krevetu.
Organizacija koja je usledila bila je na nivou priprema za iskrcavanje u Normandiji. Nazvali smo je Operacija „Dudova Šuma“, po parku kroz koji je vodio naš put za bekstvo. Svaki detalj je bio isplaniran. Prevozno sredstvo: bicikle. Naša tiha, ekološka konjica koja nam omogućava nečujan prilaz i, u teoriji, munjevit beg. Mesto za parkiranje: kod zadnje ograde bazena, u mrklom mraku, skriveno od pogleda. Oprema: peškir, kupaći kostim, i naravno, logistika. Nela, kao naš ministar za resurse i osveženje, bila je zadužena za sokove. Žuža, naš oficir za moral, imala je zadatak da svojim blesavim smislom za humor održava atmosferu i rasteruje strah. Ja, kao samoproglašeni strateg i osoba koja je, nažalost, prilično smotana, imala sam zadatak da prva paničim ako nešto krene po zlu.
Pod okriljem noći, naša mala jedinica se prikrala bazenu. Preskočili smo ogradu (prvi test moje motorike, koji sam prošla sa ocenom dovoljan dva minus) i našli se u zabranjenoj zoni. Bio je mrkli mrak. Ništa se nije videlo. Jedini dokaz da nismo sami bili su prigušeni glasovi i povremeni smeh koji je dopirao iz raznih pravaca. Činilo se da je pola grada imalo istu ideju kao i mi. Bila je to neka vrsta tajnog, prećutnog saveza protiv sparine, zavera osveženja koja je ujedinila Subotičane te noći.
Voda. Ah, ta voda! Bila je hladna, svilenkasta, obećanje spasa. Ušli smo polako, bez buke, i prepustili se čistom užitku. Brčkali smo se nonšalantno, plutali na leđima gledajući u zvezde, osećajući se kao pobunjenici, kao heroji koji su prkosili tiranskoj vlasti vrućine i gradskih uredbi. Žuža je pričala viceve koji su u mraku zvučali još smešnije, Nela je iz vode delila sokove kao da smo na koktel partiju, a ja sam se osećala potpuno sigurno, uverena da smo izvele savršen plan.
A onda, iz tame, prolomio se krik. Nije to bio krik straha, već krik upozorenja, kao sirena za vazdušnu opasnost: „ENOOOO, POLICIJAAAA!“
U tom trenutku, naš mali raj pretvorio se u poprište paničnog stampeda. U daljini, tačno tamo gde su, po našem briljantnom planu, bile parkirane naše bicikle, zatreperela su svetla. Dve, tri, četiri baterijske lampe, njihovi zraci su parali mrak kao mačevi. Nastao je haos. Mokri stampedo. Desetine nevidljivih tela izletelo je iz vode istovremeno, sudarajući se, saplićući se u mraku, u grozničavom pokušaju da pronađu svoju odeću i put ka spasu.
Počela je moja lična agonija. Mokra koža i suva pamučna majica su, kao što je poznato, prirodni neprijatelji. Borba da se obučeš u tim uslovima ravna je borbi sa nekom nevidljivom hobotnicom. Svi smo grabili šta smo stigli. Ja sam uspela da navučem majicu preko mokrog kupaćeg, da zgrabim ranac u koji sam prethodno strpala ostatak stvari, i da, u tom trenutku genijalnosti, obujem patike na bose, mokre noge. Zašto patike? Ne znam. Verovatno mi se činilo da ću u njima biti brža.
Otrčala sam ka ulaznoj ogradi, što dalje od svetla policijskih lampi. Logika je u tim trenucima luksuz. Ograda. Visoka jedva dva metra, ali za mene, u tom trenutku, izgledala je kao Kineski zid subotičkog vodenog parka. Počela je moja borba sa gravitacijom i sopstvenom nespretnošću. Nekako sam se popela, ali onda je trebalo prebaciti nogu. Zapela sam. Visila sam tako neko vreme, kao nesrećni ukras na ogradi, dok me Nela, koja je bila spretnija, nije povukla i praktično oborila na drugu stranu. Pale smo zajedno u neko žbunje, zadihane, mokre, umazane blatom.
A onda je počeo spektakl. Dudova šuma, inače mirni park, u dva sata posle ponoći pretvorila se u pozornicu nadrealne predstave. Kroz mrak su trčali ljudi. Desetine njih. U kupaćim kostimima. Bosi. U najboljem slučaju, kao ja, u patikama. Devojke su vrištale od smeha i straha, momci su pokušavali da budu heroji i da pomognu drugima, saplićući se pritom o korenje drveća. Sve je izgledalo kao da su u lokalnoj ludnici ostala širom otvorena vrata. I to ne jedna, nego dupla. Bila je to masovna bežanija, olimpijada apsurda, gde je jedina disciplina bila što brže trčanje u neadekvatnoj opremi.
Čučale smo Nela, Žuža (koja nam se u međuvremenu pridružila, smejući se kao luda) i ja u tom našem žbunu, našoj VIP loži za posmatranje događaja. Iza svih tih uspaničenih džogera, posle otprilike dva minuta, pojavili su se oni. Policajci. Dva. Šetali su lagano, bez žurbe, osvetljavajući put pred sobom. I umirali su od smeha. Nisu trčali ni za kim. Nisu vikali „Stoj!“. Samo su šetali i tresli se od prigušenog smeha. Dok su prolazili pored našeg žbuna, prepoznala sam ih. Jedan je bio poznanik iz omiljenog kafića, a drugog sam znala iz viđenja, mislim da je bio bivši dečko drugarice iz srednje škole.
Oni nisu bili tu da nas kazne. Bili su tu da uživaju u predstavi. U Smehotresnoj Olimpijadi, kako smo je kasnije nazvale. Bili su i oni deo iste zavere, samo sa druge strane zakona. I oni su znali koliko je vruće. I oni su znali koliko je zabavno gledati sugrađane kako izvode akrobacije po šumi u dva ujutru.
Čučale smo u tom žbunju još dobrih deset minuta, dok se sve nije smirilo, dok i poslednji eho smeha i vriske nije zamro. A onda smo, u tišini, mokre, blatnjave, ali osvežene i neopisivo zabavljene, izašle iz našeg skrovišta. Nekako smo se presvukle u suvu odeću, pronašle naše bicikle i krenule kući kroz tihe, puste ulice Subotice. Sledećeg dana, kada smo se našle na kafi, boleli su nas mišići od trčanja i stomaci od smeha. Operacija „Dudova Šuma“ bila je potpuni taktički fijasko, ali strateški – bio je to neverovatan uspeh. Nismo uhvaćene, nismo morale da skačemo obučene u bazen. Osvežile smo se, a uz to smo dobile i priču koju ćemo prepričavati do kraja života. Priču o jednoj vreloj junskoj noći, o prijateljstvu, o apsurdnim pravilima i još apsurdnijim kaznama, i o divnoj, komičnoj igri mačke i miša u malom gradu gde svako svakog zna, i gde svi, na kraju krajeva, samo pokušavaju da prežive letnju sparinu.
Ostavite odgovor