Snađena

Moja dobra prijateljica Marija nije samo osoba; ona je žena koja poseduje redak talenat da sasvim običan dan pretvori u scenu iz avangardnog pozorišta. Gde god se pojavi, zakoni verovatnoće se stidljivo povlače u ćošak, a apsurd preuzima glavnu ulogu. Dok je studirala u Beogradu, taj njen talenat je procvetao do neslućenih razmera.

Tog petka  popodne, Marija se nalazila u „blago histeričnom“ stanju, na autobuskom stajalištu u jednoj od onih beogradskih ulica koje izgledaju isto već pedeset godina. Čekala je autobus koji vozi na Željezničku stanicu. Za studenta, petak popodne je značio da se vraća kući, da je potpuno bez para i da čeka da se vidi sa svojim društvom.

Autobus, naravno, nije dolazio. Cupkala je nogom u ritmu nekog nervoznog plemenskog plesa, sistematski uništavala manikir grickanjem noktiju i bacala poglede na sat svakih dvanaest sekundi. Vreme je curilo, a vizija voza koji odlazi ka severu bez nje postajala je sve realnija.

I tada, kao u filmu, pred njom se zaustavio automobil. Ali ne bilo kakav automobil. Bio je to narandžasti Stojadin. Za volanom je sedeo jedan dekica, čije je lice krasila blaga zbunjenost i naočare sa debelim okvirima.

Prozor se spustio uz škripu koja je parala uši. Dekica je promolio glavu i upitno izgovorio samo jednu reč: „Željeznička?“

Za Mariju, u njenom stanju sužene svesti, ovo nije bilo pitanje. Ovo je bila božanska intervencija. Ovo je bio taksi, Uber, ili privatni prevoz poslat od strane samog Svetog Nikole, zaštitnika putnika. Nije oklevala ni sekundu. Vođena instinktom preživljavanja i strahom od zakašnjenja na voz, munjevito je otvorila suvozačeva vrata, uskočila u vozilo kao komandos u akciji, i odlučno zalupila vratima.

„Može!“ rekla je glasno, vezujući pojas, dok je pogledom već tražila putanju kojom će najbrže stići.

U automobilu je nastala tišina. Ona vrsta tišine koja je toliko glasna da vam zuje uši. Dekica je polako okrenuo glavu prema njoj. Njegov pogled nije bio neprijateljski, već duboko, egzistencijalno zbunjen.

„Gospođice,“ rekao je polako, „ja sam samo pitao… gde je Željeznička stanica?“

U tom trenutku, vreme u narandžastom stojadinu je stalo. Marijino lice je poprimilo tamno crvenu boju. Shvatila je da nije uletela u divlji taksi, već je praktično izvršila otmicu nedužnog penzionera. Ali, Marija ne bi bila Marija da se u sekundi nije pribrala. Umesto da pobegne glavom bez obzira i ostavi čoveka u uverenju da je upravo sreo gradsku ludakinju, ona je odlučila da prihvati ulogu.

„Naravno!“ uzviknula je sa lažnim samopouzdanjem profesionalnog vodiča. „Znala sam da to pitate! Ja… ja upravo idem tamo. Pokazaću vam. Samo vozite, pravo pa desno!“

I tako su krenuli. Vozili su se u apsolutnoj tišini. Dekica je povremeno bacao poglede ka svojoj nenadanoj saputnici, verovatno se pitajući da li je ovo skrivena kamera. Marija je gledala pravo ispred sebe, moleći se da ne promaši skretanje i da stigne na voz.

Kada su stigli pred stanicu, dekica je zaustavio auto. „Hvala vam,“ rekao je, i dalje zbunjen. „Hvala vama,“ odgovorila je Marija, iskočila iz auta i potrčala ka peronu kao da je juri čopor besnih pasa.

Stigla je na voz. Ušla je u vagon, sela, i tek tada počela da se smeje. Danas, kada nam stoti put priča tu priču uz hladno pivo, mi svaki put plačemo od smeha. Jer, samo Marija može da uđe čoveku u kola, natera ga da je vozi, i da ga pritom ubedi da mu time zapravo čini uslugu. To nije bezobrazluk, to je talenat.