Srećna Slava

Bila je to zima kakvu pamtimo iz detinjstva. Sneg je padao satima. Subotica je nestala. Umesto grada, pred nama se prostirala beskrajna bela posteljina pod kojom su spavale ulice, ivičnjaci i kućni brojevi.

Bio je Sveti Nikola, krsna Slava polovine Srbije, dok je ona druga polovina, uključujući i nas, išla u goste. Naša misija je bila jasna: stići do Neše i Siniše. Problem je bio logističke prirode. Siniša se u junu preselio u novu kuću, u deo grada koji je nama bio poznat koliko i tamna strana Meseca. Bili smo tamo tačno jednom, prethodnog leta, kada je sve bilo zeleno, prepoznatljivo i, ključno – bez metar i po snega koji menja pejzaž iz „mirno predgrađe“ u „Sibir“

U kolima je vladala atmosfera tihe panike. Za volanom je bio moj suprug Bane, čovek koji inače poseduje sasvim solidan osećaj za orijentaciju, ali koji se pred snežnom mećavom pretvorio u zbunjenog polarnog istraživača. Iza nas su sedeli Luka (6) i Jovana (9), upakovani u debele jakne, šalove i kape, ličili su na dve male, nezadovoljne Mišelin maskote.

„To je ovde,“ rekao je Bane nesigurno. „Nije,“ rekla sam ja. „Ovaj kružni tok letos nije bilo tu.“

Promašili smo skretanje. Naravno. Vozili smo kilometar u pogrešnom smeru, dok nam brisači nisu zapretili otkazivanjem. Onda je usledio ponižavajući trenutak – poziv domaćinu. „Siniša,“ vikao je Bane u telefon, „gde si ti?! Siniša je, verovatno sa čačkalicom u ustima i pečenjem na stolu, dao uputstva kako da stignemo do njih.

I zaista, ušli smo u ulicu koja je ličila na onu pravu. Ispred jedne kuće, koja je po gabaritima odgovarala onoj letnjoj (mada je sada ličila na iglo), bio je parkiran impresivan broj automobila. „To je to,“ zaključio je Bane pobedonosno. „Vidiš kola? Tu je Slava.“ Logika je bila neoboriva.

Ušli smo u hodnik. E, sad. Ulazak četvoročlane porodice sa dvoje male dece u tuđu kuću zimi nije samo fizička radnja, to je složena taktičko-vojna operacija. Hodnik je bio mali, topao i mirisao je na sarmu. Počelo je „Ljuštenje“. „Daj kapu. Daj drugu kapu. Gde ti je šal? Luka, ne bacaj rukavice u tuđe cipele! Jovana, drži Baneta za nogu dok ti izujem čizmu.“

Znoj me je oblio u prvih trideset sekundi. Dok sam skinula Luku, već sam bila mokra kao da sam trčala maraton. Onda sam skidala Jovanu. Pa Baneta. Pa sebe. Cipele su se gomilale, jakne su formirale omanje brdo na čiviluku. Obuli smo im one slatke patikice za kuću koje nosimo u goste. Konačno, crveni u licu, raščupani i poluskuvani, ušli smo u dnevnu sobu, spremni da uzviknemo: „Srećna Slava, domaćine!“

Ali, tišina je bila glasnija od nas.

Za stolom je sedelo dvadesetak ljudi. Svi su stali sa žvakanjem. Viljuške su ostale u vazduhu. Na vratima nas je dočekala žena. Nepoznata žena. Ali, znate kako je na slavama – uvek ima neka strina ili tetka iz inostranstva koja pomaže domaćici. Mislila sam – to je ta. Ona nas je gledala. Mi smo gledali nju. Osmehnula se, onako zbunjeno, kao kad sretnete nekoga u liftu a ne znate da li treba da kažete „dobar dan“. Mi smo se takođe smeškali, onim širokim, slavskim osmehom koji kaže: „Evo nas, doneli smo i poklone dragim domaćinima!“

„Izvolite?“ rekla je žena nesigurno. Zatim je pogledala u Luku i Jovanu, pa joj je lice sinulo u trenutku lažnog prepoznavanja: „Aaa, vi ste sigurno… drugari iz vrtića i škole?“

Vreme je stalo. Drugari iz vrtića? Pogledala sam Baneta. Njegov osmeh se zaledio u grimasu koja je podsećala na čoveka koji je upravo progutao limun sa korom. Pogledala sam Jovanu. Ona je, sa svojih devet godina i istančanim osećajem za socijalni blam, već pokušavala da se stopi sa tapetama iza mojih leđa.

U tom trenutku, moj mozak je, brzinom kompjutera, obradio podatke: Nepoznata žena. Nepoznati gosti. Pitanje o vrtiću. Zaključak: Ovo nije Sinišina kuća.

„Ovaj,“ počela sam, dok sam kesu sa poklonom (kafa, vino, čokolada) stisnula toliko jako da sam zamalo napravila espreso u kesi. Hvala dragom Bogu što im nisam odmah uručila darove. Zamislite tu agoniju – tražiti nazad flašu vina jer ste promašili slavu. „Mi smo…“ Bane je pokušao da objasni, ali glas mu je izdajnički pukao. „Mi smo izgleda… pogrešili.“

Domaćica nas je gledala širom otvorenih očiju. „Pogrešili?“ „Tražimo braću Sinišu i Nešu,“ rekla sam tiho, kao da priznajem zločin. „Siniša je…“ žena se zamislila, a onda prasnula u smeh. „Siniša je tri kuće dalje! Ona žuta kuća, ali se ne vidi žuta boja od snega!“

Taman kada sam htela da izvedem taktičko povlačenje dostojno francuskog generala, shvatila sam da nam nedostaje jedan član posade. Luka. Gde je Luka? Moj šestogodišnji sin, neopterećen socijalnim normama i vođen isključivo primarnim instinktima, već se infiltrirao. Sedeo je na kraju stola, okružen nekom omladinom, i sa blaženim izrazom lica tamanio kolače. Usta su mu bila puna šećera u prahu. Mahao mi je jednom rukom, dok je drugom posezao za oblatnom.

„Luka,“ rekla sam glasom koji je pokušavao da bude autoritativan, a zvučao je histerično. „Luka, sine.“ On me je pogledao. „Ako si se najeo,“ procedila sam kroz zube, „idemo dalje.“

Tada je nastao haos. Ali onaj veseli, srpski haos. Cela soba je prasnula u smeh. Gosti su počeli da nam aplaudiraju. Neki čika sa brkovima je vikao: „Ma sedite, ljudi, gde ćete po ovom snegu, ima sarme i kod nas!“ Domaćica je insistirala da bar popijemo rakiju „za pretrpljeni strah“. Bili smo atrakcija večeri. Razbili smo im monotoniju.

Ali, dostojanstvo nam je bilo na rezervi. Morali smo da odemo. I onda – repriza. Povratak u mali hodnik. Navlačenje skafandera. Traženje kapa. „Gde je druga rukavica?“ Opet znoj. Opet guranje nogu u čizmice. Bane je bio crven kao bulka, ja sam se znojila ispod kaputa, Jovana je želela da zemlja otvori i proguta je, a Luka je bio jedini zadovoljan – on je svoj deo slave već „odradio“.

Izašli smo na sneg kao brodolomnici. Sinišina kuća je bila tačno trideset metara dalje. Trideset metara. Kad smo konačno, po drugi put te večeri, ušli u (pravi) hodnik i počeli ponovo da se skidamo, Neša nas je dočekao na vratima: „Gde ste vi do sad? Zvali ste pre pola sata!“

„Ne pitaj,“ uzdahnuo je Bane. „Bili smo na piću kod komšija.“

Prošlo je mnogo godina od tada. Luka i Jovana su odrasli, ali ta priča se na svakom Svetom Nikoli servira zajedno sa žitom. Postali smo urbana legenda u toj ulici. I dan-danas, ako zakasnimo kod Neše ili Siniše makar šest minuta, telefon zvoni. Neša pita: „Gde ste? Jeste svratili kod komšije na vanilice, ili da postavljam tanjire?“

A ja? Ja od tada, pre nego što uđem u bilo koju kuću i počnem da skidam čizme, prvo diskretno provirim u dnevnu sobu. Za svaki slučaj. Jer sarmu možda imaju svi, ali moj živčani sistem ne bi podneo još jedno „skidanje-oblačenje“ u pogrešnom predsoblju.