Ал и Синара стоје уз сто у Glassmark-у. Коле у руци. Бол у леђима — од последњег судара с кордоном. Нове ожиљке носе као поткошуљу. Синара са тетоважом која вири испод рукава. Ал држи цигару, пали је неспретно и ноншалантно нуди другу.
— Докторе Килдеру, како су плућа?
— Добро. Уши су ту — Синара преврће очима. — Опет си сам бријао. Могао си остати без ушију.
Светла се преливају. Музика удара у груди. Ал погледом прелети преко крцатог подијума до супротног угла клуба где седе Весхопе и њена другарица. Гурка лактом Синару.
За трен, прође их језа, као да је кроз клуб прошао ледени дах.
— Еј, види ону рибу.
Синара се осмехне. Зна где ово води.
— Е, пази сад… Ако стартујем десет риба, шанса да бар једну „смувам“… осамдесет седам процената — накери се Ал победнички.
— Кад си то…
— Рачунао сам на часу.
— Мхм… Кад си летео напоље.
Из групе близу бине издваја се девојчица. Чупава, метал-стил, оштар поглед. Она и Синара су се раније срели. Тада је био хладан. Сада она стоји с конзервом пива у руци, гледа коле с презиром. Њуши ваздух.
— Ммм… шта овде имамо? Лаванда, боквица… и нешто као храстова кора. Мелем. Опет сте се тукли са џандарима?
— Ма, нее… — мрмља Ал.
Синара се кисело смешка.
— Што не кажете да сте били код видарке?
Девојка позива Синару на плес. Он прихвата. Узима јој руку. Пробијају се ка средини, ближе бини. Њихов први плес је скакање, такав ритам намеће бенд. Он лови ритам. Она већ зна да га неће ухватити. Али у једном тренутку њихови погледи се срећу. Свет губи тежину на секунд. То није био само контакт. То је била — жежена муња.
Изненада, она одступа. Прекида додир као да се опекла.
— Слабо плешеш — каже реско. Окреће се ка својој екипи. Он остаје укопан усред гомиле.
— Чекај, како се зов—?
Касно. Она подиже руку и извија средњи прст у савршено пркосном гесту. Синарина освета за његову ранију хладноћу је потпуна.
Ал га чека с кикотом. Прилазе столу у супротном углу. Весхопе упознаје Ала и Лејну. Лејна седи, не гледа их. Пукне балон од жваке.
— Шанса да се двоје људи нађу у овом хаосу, математички је занемарљива. Скоро као чудо — започиње Ал.
Лејна га одмери погледом, благо се насмеши:
— Супер прича, Ал. А кад ме просиш? Пре брака твоја математика не важи.
Ал отпи велики гутљај коле, коленом нервозно цупка по поду. Ћутао је, први пут те вечери без речи.
Седе. Музика тиша. Клуб се празни. Светло бледи. Синара више одсутан него ту. Погледа Ала с резигнацијом.
— Како се зове она мала?
— Зар не знаш?… Руна.
Ал и Лејна су метар изнад другарства. Неће ићи брзо. Ни лако. Ни срећно. Али ниједна добра ствар у Пустари не иде другачије.
Синара гледа ка подијуму где је малопре стајала девојка са чупавом косом.
Али ње више није било.
Напољу се магла Пустаре ковитлала између светиљки.
Ostavite odgovor