МОРЕ

Лагани таласи запљускивали су обалу. Ма колико било велико, море је имало своју границу. Непрестано је миловало обалу, а понекад се љутило на њу, бацајући таласе преко песка.

Људи су уживали само у његовом малом приобалном делу, занемарљивом у односу на пространство које се пружало ка хоризонту.

Излазила је из воде док су се капи сливале низ њено тело. Са сваким кораком враћале су се мору, а оне које су падале на ужарени песак нестајале су под врелином јулског сунца.

Баш на граници између мора и обале угледала је нешто што је засветлуцало.

Сагнула се и подигла мали новчић.

Двадесет центи.

По њему су се видели трагови времена. Песак га је изгребао, таласи безброј пута закотрљали, затрпали и поново открили. Ко зна колико је стопала прешло преко њега, а да га нико није приметио.

Узела га је и стегла у шаци.

„Време је да промениш место боравка“, насмешила се.

Никада није задржавала пронађен новац. Веровала је да га налази само зато да га врати тамо где поново има вредност.

Мору новац није значио ништа.

Можда га је чак и презирало.

Играла се новчићем, замишљајући његов пут до мора. Неко га је можда случајно изгубио, а можда га је, по старом обичају, бацио за срећу.

Како год било, сада је поново био пронађен.

Његова вредност није била велика, али понекад баш тих двадесет центи недостаје да се плати оно што купујеш. Понекад баш толико недостаје продавцу да врати кусур.

Тада је схватила да величина није исто што и значај.

Увече, док је море без купача тихо шапутало обали своје приче, застала је код продавца лубеница.

Изабрала је једну.

Док је бројала ситан новац, сетила се новчића и додала га.

Баш толико је недостајало.

Тако је двадесет центи добило новог власника.

Неколико минута касније, продавцу је поново затребало баш толико да врати кусур.

Пружио је исти онај новчић жени која га је, не обраћајући пажњу, спустила у свој новчаник настављајући разговор са другарицом на руском језику.

А море је и даље стрпљиво миловало обалу, шапућући јој своје бескрајне приче