Другачија

Поново нова школа. Трећа по реду од петог разреда. Сада је била седми разред, почело је већ друго полугодиште, а њу су уписали у нову школу.
Наставник ју је водио до одељења. Ишла је за њим, а ноге као да је вадила из блата. Он је нешто причао, али га није слушала.
Сви причају исто. Хвале своју школу и своје ученике, а циљ им је само да је што пре убаце у одељење, додају у дневник, а она нека се сналази.
Час је већ био почео. Наставник покуца на врата учионице и уђоше.
„Добар дан, децо. Ово је ваша нова другарица. Молим вас да је лепо прихватите и помогнете јој првих дана да се снађе.“
Затим се обрати наставнику који је држао час:
„Колега, молим вас да се побринете око нове ученице, да јој нађете место и упутите је у рад колико можете.“
„Деца“ су само гледала. Неки нису устали ни да поздраве његов улазак.
Извинио се што је прекинуо час и изашао.
Толико.
Врата су се затворила за њим, а она је остала да стоји испред свих. Збуњена, али највише рањена. Још јој није зацелила рана од развода родитеља, а ево је већ у новој школи.
Наставник уздахну и погледа по клупама.
„Хајде да видимо где да сместимо вашу нову другарицу. Хоћеш ли нам рећи како се зовеш?“
Није хтела.
Прећутала је из ината. Нека се мало мучи и он.
„У реду. Можеш за почетак овде. Има празна клупа у средњем реду. Можда си данас уморна и не желиш да разговараш. Само полако.“
Ученици су се смешкали док је пролазила између редова. Најрадије би им свима викнула нешто ружно, али није.
Села је, ставила ранац на клупу поред себе и погледала према табли.
Био је час географије. Наставник је био година као њен отац.
Отац који их је оставио.
Њу, мајку и млађег брата.
Поглед јој се заустави на глобусу поред табле, а мисли одоше далеко.
Колико су их само пута селили.
Најпре су живели код очевих родитеља. Мама и тата су се свађали, а она би тада узимала брата за руку и изводила га напоље. Шутирали би лопту на гол док се вика у кући не утиша.
После једне велике свађе са дедом, отац их је одвео у град, у изнајмљени стан. Променили су школу.
Нико их није питао да ли желе.
Онда је отац почео да вози камион и данима није био код куће. Мајка је одлучила да се преселе код њених родитеља у село.
Опет их нико није питао.
А тамо јој је, чудно, било најлепше. Тренирала је фудбал, водила брата на тренинге, помагала баби око ручка и слушала њене приче. У школи је стекла другаре.
Чак су јој родитељи рекли да ће купити кућу одмах поред бабине. Најзад ће имати свој дом.
Поверовала им је.
А онда је једног дана дошао тата. Он и мама су се посвађали и рекли да ће се развести.
Све су јој лађе потонуле.
Баба јој је говорила да није она крива. Да је понекад боље да се људи растану него да деца стално слушају свађу. Није разумела, али је прихватила. Тако је било лакше.
Прошле су две године.
А онда је мама рекла да ће се поново удати.
Нека је. Нека ради како хоће.
Њу ионако никада ништа нису питали.
И ево је сада у новој породици, новом селу и новој школи.
„Тише, децо!“
Глас наставника врати је у учионицу.
Погледала је око себе. Више очију било је уперено у њу него у таблу.
Каква чудна деца, помисли.
Само је желела да је оставе на миру. Али мира није било.
Она је њима изгледала другачије од свих. Коса јој је била офарбана у црно, без фризуре,само неравно ошишана. Сваки прамен за себе уоквиривао је њено бело лице, са којег су гледала два зелена ока.Увек намрштена, строгог погледа, напућених стиснутих усана.Њено ћутање је изазвало њихову пажњу.
Чим је зазвонило за крај часа, око ње се створило неколико глава.
„Хеј, одакле си ти дошла?“
„Зашто не причаш?“
„Можда не зна да говори.“
„Можда је глувонема!“
Смејали су се.
Није им одговорила.
„Јеси ли ти мутава?“, упита један дечак.
Нагло устаде. Столица паде иза ње, а они устукнуше.
Без речи изађе у школско двориште. Ходала је брзо, сама, покушавајући да избаци бес који је растао у њој.
Није чула звоно за следећи час.
Кад је остала сама, села је на клупу.
Убрзо се појавио један наставник.
„Је л' слободно?“
Није одговорила.
Сео је поред ње.
Неколико тренутака је ћутао, а онда мирно рекао:
„Није лако, а?“
Погледала га је испод ока.
Шта он зна о томе да ли је лако? Шта зна како је кад ти други сруше све што си замислио, а онда ти кажу да ће све бити у реду?
Ћутала је.
И он је ћутао.
Бар јој није држао предавање.
После неког времена устала је, вратила се у учионицу, узела ранац и отишла кући пре краја наставе.
Мајка ју је критиковала.
Није јој одговорила.
Ако ћути, можда ће и она престати да јој говори шта треба да ради.
Доста су сви радили по своме. Сада ће она мало по своме.
Сутрадан је било исто. Ученици су је обилазили као да је неко чудо, запиткивали и изазивали.
Само што је тог дана остала до краја наставе.
„Како је било у школи?“, питала је мајка.
„Добро.“
Трећег дана нису одустајали.
На малом одмору осетила је како се сав бес нагомилан у њој скупља у некакво клупко. Усне је чврсто стиснула, а ноздрве су јој подрхтавале.
Један дечак јој приђе и стави руку на главу, мешајући јој косу.
То је било довољно.
Скочила је и једним покретом оборила све са клупе. Столица се изврну и уз тресак паде.
„Доста, бре, више!“
Ученици ућуташе.
„Ко сте ви? Мамини и татини синови, пекмези једни! Ко вам даје право да ме дирате? Шта хоћете од мене? Дирам ли ја некога од вас? Оставите ме на миру!“
У учионицу уђе наставник.
„Смири се. Шта се догодило?“
Окренула се према њему.
„А ти шта хоћеш? Ко си ти да ми кажеш да будем мирна? Шта ти знаш о мени? О нама овде? Ми смо вама само број у дневнику! Ето шта смо!“
Прошла је поред њега и изашла.
Није знала куда би.
Није ни имала куда.
Застала је испод дрвета у школском дворишту и дубоко дисала. Срце јој је лупало, али сузе нису долазиле.
Убрзо угледа оног наставника од јуче.
Прилазио јој је.
Молила се у себи да је заобиђе.
Није.
Застао је недалеко од ње.
„Опасно изгледаш кад си бесна“, рече мирно.
Није веровала шта чује.
„Није ме брига“, одговори набусито.
„Знам.“
Погледала га је.
„Да те је брига, не би тако. Овако је лакше — шта те брига.“
Ћутала је.
„Не знам шта ти се догодило“, настави после кратке паузе. „И нећу да те питам ако не желиш да кажеш.“
Први пут га је погледала право у очи.
„Само нешто знам. Нисмо бирали живот. Добили смо га на поклон.“
Заћутао је неколико тренутака,па наставио:
„А ваљда сами бирамо хоћемо ли у том поклону тражити само оно ружно.“
Ћутао је и посматрао.Није ништа рекла. Окренуо се и наставио пут према школи.
Гледала је за њим.
Клупко у грудима као да је полако попуштало.
„Наставниче...“
Застао је и окренуо се.
Обрисала је образ рукавом. Није ни приметила када су сузе почеле да теку.
„Онда нека буде леп поклон.“
На његовом лицу појавио се једва приметан осмех.
И она се осмехнула.
Први пут откако је дошла у нову школу.
Kako ti se dopao tekst?

Gordana Kostic
Gordana Kostic u Librum klubu objavljuje od 2026. godine, najčešće u rubrici Kratke priče.
- tekstova
- 23
- čitanja
- 956
- reakcija
- 10
- komentara
- 1
- deljenja
- 0
Komentari
Još nema komentara. Budi prvi čitalac koji će piscu reći šta misli.
КЛИКЕРИ
Саша је са сином прилазио својој родној кући. Ујна га је замолила да јој поправи капију. Остала је сама у кући у којој се и он родио. Већ је трећа година како је ујак преминуо. „Шта, немам интернета!“, узвикну његов син изнервирано. „Врло могуће да…

Разговор
„Шта ти је сад?“ „Ништа посебно.“ Тишина. „Само видим да сам остарела.“ „Их, ко ти каже?“ „Нико. Видим сама. Огледало не лаже.“ „Само зависи под којим углом се гледаш.“ Тишина. „И од светла зависи.“ „Да, примећујем то. Некад сам себи лепа, а некад личим на…
2110

NIKO NIJE PRIMIJETIO DA JE KIŠA STALA
Kiša je padala tri dana...ili tri godine...nije vise bila sigurna. Sjedila je kraj prozora, u istoj fotelji u kojoj je nekada čekala da se vrati. U početku je brojala sate. Poslije dane. Na kraju je prestala brojati. Čovjek se, izgleda, navikne na sve, čak i…
Pre i posle. I sve ono između toga.
Zapis broj 1. Dragi dnevniče, Nikad ti se ranije nisam obratila. Nisam imala ni vremena. Iskreno, ni kad sam bila tek devojčica nisam razmišljala o tebi. Kako ja, tako i moje prijateljice. Bar su mi tako rekle. Ipak, vremena se menjaju. U životu nikad ne…
100
Reči među golim zidovima
REČI MEĐU GOLIM ZIDOVIMA Priča broj 1. Ja stvarno ne znam zašto bi nekoga zanimala moja priča, ali dobro. Nije na meni da o tome razmišljam. Moje je da ispričam ono što želite da znate i to mi je sasvim dovoljno. Ionako, nije da trenutno…
200