Укрштени путеви

Журила је ка кафићу где ју је чекало друштво. Договориле су се да ту прославе рођендан једне од њих. Биле су то четири другарице које су своје дане славиле заједно — довољан разлог да се виде и испричају све што се у међувремену догодило.
Ушла је.
Гужва је била уобичајена, мешавина људи и гласова. Потражила је погледом своје другарице. Једна јој је махнула и брзо је пришла столу. Поздравиле су се, села је и тек тада осетила да је стигла.
Разговор је текао лако, уз смех и познате теме.
Конобар је донео пиће које нису наручиле.
— „Од човека за шанком“, рекао је тихо.
Погледале су у том правцу.
И угледала га је.
Осмех јој је на тренутак застао на уснама. Нешто старо, познато, тихо се покренуло у њој. Наздравиле су у његовом правцу. Он је климнуо главом.
Разговор је настављен, али она више није била у њему.
Телефон јој је зазвонио.
Иста си. Бићу у 18h на нашем месту. Чекаћу те.
Погледала је ка шанку — више га није било.
Није одговорила.
Све између њих је некада нестало без речи. И баш зато се сада враћало без питања.
На одласку, другарица је тихо упитала:
— „Хоћеш ли отићи?“
Насмешила се. Није одговорила одмах.
Срце је већ знало.
Касније, стајала је испред његових врата.
Позвонила.
Отворио је одмах.
Без речи, привукао ју је ближе. Загрљај је био јачи него што је очекивала, као да ништа није прошло. Његов мирис био је исти — топао, познат, помало оштар.
— „Ужелео сам те се“, прошапутао је.
Глас му је био дубљи него што га је памтила.
Није стигла ништа да каже.
Његове руке већ су биле на њој — сигурне, као да памте сваки део.
Осетила је како јој тело одговара пре него што је разум стигао да се укључи.
Наслонио ју је уз зид.
Пољупци су били спори у почетку, као да проверава да ли је то још увек она.
А онда — све ближи, све сигурнији.
Њени прсти су се несвесно ухватили за његова рамена.
Дах јој се убрзао.
Све што је мислила да је заборавила — било је ту.
Није журио, али није ни одустајао.
Његови додири су се спуштали низ њено тело, остављајући за собом топлину која се ширила.
Затворила је очи.
Није било простора за питања.
Само за осећај.
Препустила се.
Свака његова близина будила је нешто дубље, нешто што није умела да именује.
И баш у томе је била снага тог тренутка — што није морао да се објашњава.
Када су се коначно нашли у кревету, све је било лакше, мирније — али не мање снажно.
Кретање је било природно, као да никада нису престали.
Није било потребе за речима.
Само за додиром.
Само за присуством.
Тренутак је растао, ширио се кроз њу, све док није нестало све осим тог осећаја.
Ослободила се у њему, без задршке.
И он је остао ту, уз њу, као да је то једино место где припада.
После су лежали мирно.
Тишина је била пријатна.
Разговор је дошао сам од себе, лаган, без тежине.
Као да се ништа није променило.
Под тушем, вода је спирала трагове, али није могла да избрише оно што је остало у њој.
— „С тобом ми је најлепше“, прошапутао је.
Погледала га је.
Није сумњала.
Ни он, ни она.
Само нису тражили више од онога што имају.
Изашла је прва.
Ноћ ју је дочекала мирно.
Корачала је својим путем, док јој је тело још памтило.
Он је остао иза.
Њихови путеви се не спајају.
Само се понекад пронађу.
И то им је било довољно.
Kako ti se dopao tekst?

Gordana Kostic
Gordana Kostic u Librum klubu objavljuje od 2026. godine, najčešće u rubrici Kratke priče.
- tekstova
- 23
- čitanja
- 941
- reakcija
- 10
- komentara
- 1
- deljenja
- 0
Komentari
Još nema komentara. Budi prvi čitalac koji će piscu reći šta misli.
КЛИКЕРИ
Саша је са сином прилазио својој родној кући. Ујна га је замолила да јој поправи капију. Остала је сама у кући у којој се и он родио. Већ је трећа година како је ујак преминуо. „Шта, немам интернета!“, узвикну његов син изнервирано. „Врло могуће да…
Другачија
Поново нова школа. Трећа по реду од петог разреда. Сада је била седми разред, почело је већ друго полугодиште, а њу су уписали у нову школу. Наставник ју је водио до одељења. Ишла је за њим, а ноге као да је вадила из блата. Он…
1420

Разговор
„Шта ти је сад?“ „Ништа посебно.“ Тишина. „Само видим да сам остарела.“ „Их, ко ти каже?“ „Нико. Видим сама. Огледало не лаже.“ „Само зависи под којим углом се гледаш.“ Тишина. „И од светла зависи.“ „Да, примећујем то. Некад сам себи лепа, а некад личим на…
2010
Tramvaj, zvani "dvojka"
Bez ikakvih osećanja, jer ih je prethodno skupila, strpala u jednu vreću i čvrsto zavezala crnim uzicom, gledala je tupo u dve metalne šipke, na pola metra ispred nje. Uvek je pred prugom, još od osnovne škole, kada ju je i upoznala, zamišljala kako se…
400
Alegrias
Alegrias-povodom Svetskog dana flamenka Uvek se radujem četvrtku. Znam da ću ponovo gledati svoju najveću inspiraciju. Volim sve oblike umetnosti, ali u njenom plesu uživam s neobjašnjivim, gotovo neizdrživim zadovoljstvom. Čini mi se da sam najstrastveniji konzument njene umetnosti. Svaki put me ta predstava ispuni…
600
Crtice na okviru orahovih vrata
Kada smo bili mali, tata nas je, na pragu starih orahovih vrata, merio koliko smo porasli. Stavljao je drveni lenjir iznad naših glava, ispisivao crtice, datume i naša imena. To merenje je bilo važno za njega, blistao je od sreće, dok bismo, mi deca, izduživali…
700