Stajala je kraj vaze s egipatskim profilom, čiji se nos produžavao iza obline. Imala je stalno osećaj da se taj veliki nos egipatske princeze neprestano okreće ka njoj. Htela bi da pobegne, ali nije znala kuda. Dugo već boravi u tom mraku, tek toliko razređenom, samo da bi se mogli nazreti oblici. Slutila je mirise, iako odavno nijedan nije osetila. Ni sama više nije mirisala, opustela je i spolja i iznutra. A šta je njena spoljašnjost, šta je njena nutrina? Ni to nije znala. Čekala je ono što niko više ne bi čekao. A šta bi drugo mogla? Nestati, sigurno ne. To nije umela. A možda ju je još nešto držalo tu, u tom budžaku, sa tim strancima oko nje. Nešto važno, neka svrha njenog postojanja, za koju nikada pre nije čula.
Kraj nje kašljucnu jedan šešir, kicoški starkelja, lovački model, s filcanim obodom koji se iskrivio usred vlage. On kaže da je to od onog dana kada je upao u močvaru. Od tada se nikada nije oporavio. I sada često ima noćne more sa zmijama i krokodilima.
Kaćiperka-dijadema, koja je celog života tvrdila da je kraljevskog porekla, iako nije imala žig, škljocnula je jedinim preostalim draguljem, koji se jedva držao u žlebu da i on ne ispadne. On je delio sudbinu nepriznatog po plemstvu, ali mu to više nije bilo važno. Samo je gledao dole, ne bi li se pridružio poispadaloj braći na podu. Rod je rod, makar bio sirotinja lažnog sjaja.
Da bi pokazala neizmernu lojalnost, zadrhta i lepeza, koja je bila pratilja dijademi, još iz iste kuće, uvek raširena, na jednom kraju prelomljena, i to na mestu na kom je bio naslikan anđeo, pa se činilo da je anđelu slomljeno krilo. Tužan je to bio prizor, a opet, nekako i komičan. Kome je uopšte bilo do smeha, a ovde je retko kome.
Oni su svi zatočenici godinama, decenijama, neki od njih brojaše i preko stotinu godina. A sakupljani su i dovođeni iz raznih kuća, iz puno zemalja. Različiti sasvim jedni od drugih, ali iste sudbine – da tavore bez vrata i prozora, ostavljeni, napušteni, zaboravljeni.
Jedino je bilo čudno to što ih je sakupljač držao i čuvao. Oni su samo njegove ruke mogli da osete na sebi, ponekad, kada ih, retkom kojom prilikom, premešta, pri čemu mu je lice uvek u senci. Zašto su mu oni važni, kakvu li korist ima od njih?
Možda se i on samo zavarava, pretvarajući se da je vlasnik juvelirnice, pa će mu neki predmet doneti čitavo bogatstvo. Samo, ne zna tačno koji, pa ih sve tako drži zajedno, da poprime jedni od drugih plemićko držanje. Ili je, prosto, to tako uređeno, da se uvek nađe onaj ko će čuvati ono što nije njegovo, kao da jeste, poput staratelja bezvredne siročadi. Možda sve na svetu ima svog anđela čuvara. Makar i onakvog kao na lepezi, slomljenog krila.
Limena kutija, puna dugmića umesto nekadašnjih punjenih bombona s prelivom od višnje, bila je ulubljena s jedne strane. Da je četvrtasta, mogla bi da kaže da je boli ćošak, ali ovako okrugla, bol joj je neprestano započinjao i završavao se u istoj tački. Bolela su je ta dugmad, mada ne onako kako bi neki rekli: „boli me dugme“, već odistinski i snažno. Svako je u njoj ponaosob kukalo i ječalo, sećajući se svojih revera, rukava, kaputa, bluza, pantalona. Na nekima od njih još uvek su visili konci, kao neraskidivo podsećanje na svoje rođene.
Jedan od retko veselih bio je držač za knjige za radni sto. Njemu je, kako bi on to osećanje opisao, laknulo. Nije mogao ranije, i sada tvrdi da je mnoge teške teorije podupirao, toliko zadrte i isključive. Bilo je tu još kojekakvih podataka koji ničemu ne služe, laži, ni ona džinovska istorija, sva izokrenuta i prepravljana, da nije ni sama znala na kojoj strani joj je koja godina i koji narodi su starosedeoci, a koji došljaci, i odakle. Teško je to bilo nositi na svojim plećima. Doslovce, jer na njemu je bila i drvena figura čoveka koji leđima drži knjige u raskoraku, radi balansa stabilnosti.
Najednom, začu se komešanje, onakvo kao kada je neki poseban dan, kada se vrata otvore nakon dugog perioda. A to moraju svi čuti. Vrata nikada nisu bila podmazana, te je zvuk otvaranja bio kao rika vetrovitog lava koji vrti glavom punom grive.
Ušla je lagano, bojeći se da ne povredi tminu u kojoj se zatekla. Kročila je pažljivo po daščanom podu, da ne nagazi nešto lomljivo. A njena stopala, naročito članci, bili su krhkiji od svega tamo, čak i od balerine što stoji na prstima jedne noge, tamo, kraj četvrtaste pepeljare koja stoji na četiri slona. A taj tefter ispod, valjda bi trebalo da predstavlja kornjaču. Globus odozgo, sa police, glumeći superiornu planetu, a možda potajno i Sunce, stalno se podsmešljivo kliberio tom prizoru i mislio o tome kolika je bezgranična glupost, kao što je i sam svemir. A u svemiru ima svakakvih eksplozija i sudara, pa zašto ne bi i na ovako malom prostoru. I on je jedan mali svemir.
Ona je u ovaj stigla nezvana, kao što je ceo njen život protekao, bez njenog prisustva. Zamaglio joj se pogled, kao svaki put kada oseti onu bestelesnost pri padu u san, a u stvari – najstvarniji život koji je imala. I tako, tog popodneva, krenula je nekud, poput mesečara. Kao da je tražila nešto, izgubljeno i zaboravljeno, a samo njeno. Grad više nije bio njen, odavno.
Obrisi sopstvenog lika, sa pramenovima bele kose ispod velike kape, spuštene preko ušiju i očiju, bili su joj potvrda da je i ona samo još jedan duh koji luta.
Vođena nekim nevidljivim nitima, brzo je stigla do tog tamnog mesta koje podseća na vilenjački dom.
„Mogu li nekako pomoći? Tražite nešto određeno? Za poklon nekome, za sebe?“ progovori lice muškarca iz mraka, neodređenih, prikladnije reći, neizbrojanih godina.
Nije znala šta da kaže, jer nije znala ni šta traži. Ispustila je isprekidani glas nemoći, duboko je udahnula, pa izvukla iz sebe taj vazduh, tako da je sve u prostoriji zatreptalo. Veoma jasno, s jedne police, začu se zvuk. Zapravo, bila je to melodija. Umilna, a opet pomalo nametljiva. I sve glasnija.
Morala je negde da se spusti, da sedne. Brzo joj je podmetnuta stolica s jednom klimavom nogom.
A melodija, čudila se samoj sebi kako se seća svih tih nota. Odakle li su, kako su tek tako bile skrivene u njoj?
„Vama se dopada ova muzika? Hoćete da Vam je donesem?“
Klimnula je samo glavom.
Nakon nekoliko momenata, u ruci joj je bila jedna usna harmonika.
Ona ista, koju mu je nekada kupila za rođendan, ali mu je nikada nije dala. Uplašila se.
Usna harmonika je, ugledavši je – pre reći, osetivši taj njen prepoznatljivi miris nara – izvela jednu disharmoniju, kao aritmiju srca. Obema su krenule suze. Jednoj van, drugoj iznutra.
Ne pitajući se kako to da su se našle, ni koliko je vremena prošlo. Sada su obe bile s oblikom i svrhom, jedna više nije toliko ličila na duha, setila se svega, a i druga je shvatila ko je, zapravo, pa je toliko pevala od radosti, čak i kada su izašle na ulicu. Vetar je raznosio melodiju svud po tlu i vazduhu. Ulazila je, gde god joj je bilo otvoreno.
A bio je otvoren i jedan prozor na niskospratnici s puno soba. U svakoj sobi, po nekoliko kreveta s belom posteljinom. Na jednom belom jastuku – isto tako bela kosa i glava, praznih misli.
A onda dopre melodija do desnog uha. Glava se seti jedne davne uspomene, a opet, bila je tako blizu… Pokušala su usta da otpevaju melodiju, ali su se samo pretočila u blagi osmeh.
Pred zatvorenim očima glave na jastuku ukaza se lik devojke koja ga moli da joj odsvira njenu omiljenu pesmu na usnoj harmonici. On joj je rekao da ju je izgubio. Reče mu tada devojka da će mu ona kupiti novu. On se smejao, smejao… Ona je mislila da se njoj smeje, a u stvari, on se radovao, kao malo dete, poklonu, ali mnogo više devojci.
Spremio je i on njoj dar – figuru balerine, koja mu je toliko ličila na nju. Hteo je da joj pokaže kako mu je lepa, baš ovako, kao ta nežna balerina, koja tako graciozno stoji na prstima desne noge. Ali nije je više video, svoju balerinu, pa joj figuru nije ni dao. A ona, i dalje je plesala u njegovim snovima.
Evo, opet mu dolazi, pleše uz tu pesmu, tu melodiju, koju je nekada svirao. Sada će joj reći ono što je tada trebalo i ona će ostati, ostaće zajedno, dok oboje ne budu imali belu kosu… kao ovaj jastuk u koji je uronio…
Ali, ovo nije jastuk, ovo je oblak, a na drugom upravo promiče jedan anđeo slomljenog krila, pokušava da mu priđe, ali ne sme da siđe sa svog oblaka. Ipak, uspeo je. Evo, vinuo se. Krilo mu se tako brzo oporavilo i on mu sada pruža oba svoja krila, da poleti zajedno s njim.
Čudan san. Neka je. Najlepši je u njegovom životu. Najstvarniji.
Koračala je i dalje, ali su je koraci kružno vodili ka stazi jedne široke, niske zgrade. Stigla je do malog parka iza zgrade i na drvetu ugledala belog goluba, jednog savijenog krila. Bilo je puno njegovog perja svud okolo, dok je snažnim zamasima pokušavao da poleti. A onda se samo otisnu i odlete put oblaka koji je promicao iznad grada.
Mahala mu je, kao starom znancu, dugo gledajući za njim. U glavi joj je bila poznata melodija. Nakon puno vremena, toliko, da se može i vekovima brojati, poželela je da zapleše.
Ivana Maj
Ostavite odgovor