Kladovo transport

Priča “Kladovo transport je osvojila treću nagradu 2025. godine na konkursu za najbolju kratku priču “Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova”.

Ja zapravo više ni ne znam ko sam, gde sam ni kuda idem. Ne znam više ni odakle sam, a

ni gde ću na kraju završiti. Pošli smo na dalek, neko bi rekao nemoguć put, a nama se opet

činilo kao jedina moguća varijanta da se spasimo, da pobegnemo, da preživimo ono što nas

neizbežno čeka. Više se ni ne sećam kada smo se ukrcali jer se vreme vuče tako tromo i turobno,

štaviše, rekao bih da je i ono – kao i svi ostali, ceo svet – diglo ruke od nas i prestalo da postoji.

Naravno da niko od nas nije očekivao nikakav luksuz, jer ovo je bio potez očajnika, bićemo

zadovoljni samo ako preživimo. A više nisam siguran ni da li smo živi ili smo već svi poumirali,

pa je ovo samo privid.

Mi smo pobegli pred rastućim zlom koje je pretilo da nas krvnički proguta, ali naš put je

bez kraja, bez cilja i bez nade. Zarobljeni smo ovde na Dunavu, u Kladovu u nekom

međuprostoru gde se svi prave da ne postojimo, da smo nevidljivi. Valjda ako nešto ignorišeš, to

će prestati da postoji. Verovatno je trebalo da i mi prestanemo da postojimo.

„Car Dušan“, „Car Nikolaj II“ , „Kraljica Marija“ – brodovi su nam bili ovako

pompeznih naziva, a ničega carskog tu nije bilo, naprotiv- samo bolest, glad i beda. Ja sam se

nalazio na jednom od brodova koji je zaustavljen i zaleđen u vremenu. Nazad nismo smeli,

napred nam nisu dali. Bez ičega, bez ijedne pare jer smo sve prodali za ovo putovanje za

spasavanje žive glave, bez dokumenata, bez identiteta,… Pa i ovaj priučeni kapetan, jer pravog

nismo mogli da priuštimo, kao da je i on izgubio svu nadu i pomirio se sa sudbinom da smo

ostali da visimo u nekom vakumu. Ljudi oko mene šapuću tihe molitve i kukaju ali krišom, da ih

drugi ne čuju. Ja gledam oko sebe tražeći neku rupu u prostoru i vremenu kroz koju bismo svi

zajedno mogli da se provučemo i pobegnemo. Čekamo vesti, spas, čekamo taj telegram sa

zelenim svetlom, ali on nikako ne stiže.

Znate šta, smešno mi je kad vidim kako neki još uvek imaju elan i nadu, pa tobož

zapevaju slabašnim glasom neku našu, lekar se pobrine da pomogne ubogom umirućem tifusaru

koji na usnama još ima osmeh, gladni i mršavi kosturi od naših putnika sa ponosom odbijaju

zalogaj koji im sleduje i govore „dajte deci“, a znaju da će i ta deca ubrzo postati kosturi, ako i to

od njih ostane pod ovim naletom zla. Dobro je što mi je majka već odavno umrla još tamo u

Beču, pa nije morala da gleda ovo naše mučenje. Otac nije izdržao put. U Beogradu su izneli

njegovo telo ali groba mu ne znam, jer nam nije bilo dozvoljeno izlaženje sa broda. Ostao sam

sam u ovom limenom sanduku kao jedini izdanak naše porodice. Sam u mnoštvu ljudi oko mene.

Iza naših leđa nacistička mašinerija koja počinje da guta svet svojom tamom, ispred nas

tako nedostižna Palestina u koju nam ne daju Englezi, da ne bi sebi napravili veći problem sada

kada se valja ratovati u Evropi. Rumuni ne daju dalje ka Crnim moru, čak se i priroda urotila

protiv nas – Dunav je zaledio kao nikada do tada, pa nam je brod iz Prahova vraćen u Kladovo u

zimovnik. Boli kada nikoga nije briga za vas, nikoga ne zanima i niko ne nudi nikakvo rešenje,

pa makar i besmisleno.

O Kladovo, jedina svetla tačka u našim sada već toliko bednim da bi se jedva i mogli

nazvati životima, jedino si nam pružilo nešto jer svi ostali nisu pružali ništa. Zauvek ćemo te

nositi u srcima, i tebe i tvoj divni narod i tvoje malene ulice, mada nikada nismo kročilii na njih

iz ove naše carske limene konzerve. Njih su jedino videli leševi naših saputnika koji su krišom

izneti da bi ih tvoji dobri ljudi bar udostojili sahrane. Hvala ti Kladovo na tvojim plemenitim

dušama, ovim prostim ali toplim ljudima, oni su jedini koji ne zatvaraju oči pred nama, koji se

ne prave da ne postojimo jer smo im tu pred očima već toliko dugo, dele sa nama mrve od svojih

više nego skromnih obroka, rite jer su i sami u ritama, pružaju reči utehe i nade, a u očima im se

vidi da ni oni sami ne veruju u to što pričaju. Kud god da se okrenem, sve je očaj, bol i jeza.

Nada je poslednja stvar na svetu koja bi se ovde mogla gajiti, a začudo opet još je ima u sitnim

tragovima.

Ne molim se Bogu svome više za nas, molim se da podari sreće i zdravlja tvojim

dobrodušnim stanovnicima. Starom ribaru Sretenu koji nam je za vaš Božić doneo kradomice

ribe, vina i voća, mladoj Jovanki koja nam je doturala mleka za decu, onom momčetu što nam je

spretno napravio štapove za pecanje od grana, onom vašem čuvenom doktoru koji nam je

pomagao kad god je mogao kao da smo vaši! Onim Kladovljankama koje su krišom uzele

poneko dete od kojih su se roditelji smogli oprostiti, da ga potajno gaje kao svoje i tako bar

nekome pruže šansu da preživi. Kako bih vas sada sve zagrlio jako, jako!

Dunav okovan ledom, kao i naše duše. Kao da sluti šta će biti, pa umesto da teče, zaledio

se, zaustavio i zaspao ledenim snom. Kao da želi da prespava sav ovaj jad i agoniju u kojoj smo

zarobljeni. Niko više i ne gleda niz reku, svi su skupljeni oko peći naloženih na palubi da upiju

mrvice toplote i ogreju svoje ozeble duše. Nema više ni tihog mumlanja molitvi, ni dečjeg plača,

život polako gasne u nekima. Ne znam ni koja je godina, da l je 1939. ili 1940. , znam samo da je

ova naša plovidba odavno prestala da nosi to ime, mi sada samo plutamo u prostoru i vremenu,

kao brodolomnici po koje niko nikada neće doći. Ako mi je već suđeno da umrem u ovom

vakuumu, voleo bih da to bude baš ovde, pa da me kladovska zemlja primi u svoja nedra, jer

jedino nas je ono volelo i brinulo o nama. Dok je ceo svet okretao glavu, njihove glave i srca su

jedini bili okrenuti ka nama i na tome im večna hvala!

*„Kladovo transport“ je istorijski termin za 1.200 jevrejskih izbeglica koje su 1939. Dunavom

stigle do Kladova, bežeći iz Nemačke i Austrije ka Palestini. U Kladovu su ostali mesecima blokirani na

brodovima zbog administracije i zatvorenih granica, živeći i umirući u teškim uslovima na obali u

brodovima. Nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije 1941, većina njih je deportovana u Šabac i ubijena,

čime je Kladovo postalo svedok jedne od zaboravljenih tragedija evropskih Jevreja.