Bio je to, jedan trenutak…

Osam časova izjutra, otkucao je sat na zidu, kada sam ušao u stan svog dobrog prijatelja. Nisam ga video, niti čuo nešto o njemu ili od njega, poslednjih sedam dana, pa sam odlučio da ga posetim, pre nego otpočne svoj radni dan.

Obojica smo po zanimanju programeri, što nam samo po sebi omogućava da samostalno određujemo u koje ćemo doba dana ili noći obavljati, odnosno završavati svoje poslovne obaveze. Ja sam u 8 izjutra već lagano završavao svoj radni dan, odnosno noć, jer sam oduvek bio noćna ptica, a on ga je, tek tada započinjao, kao i svaki drugi normalan čovek, na ovoj planeti. Samo po ovoj činjenici koju sam ti sada rekao, a ti je zapisao, možeš zaključiti da smo nas dvojica bili dve dijametralno suprotne ličnosti. Dok bi on učio, ja bih spavao, dok bi odmarao, ja bih izlazio i obrnuto, ali nam to nije ni malo smetalo da izgradimo i sačuvamo prijateljstvo, koje smo sklopili još u doba studiranja, dok smo delili sobu, jedan sa drugim. Imali smo nas dvojica potpuno različite stavove i poglede na svet, u jednom trenutku svojih života, ali bez obzira na povremene čarkice, koje su se toga ticale ili na činjenicu da je nakon fakulteta svako otišao svojim putem i nastavio život, nezavisno od onog drugog, nikada nismo prekinuli kontakt i odustali od odnosa koji smo pre skoro 20. godina počeli da gradimo. 

Uvek smo se raspitivali i znali sve jedan o drugom ili sam bar ja tako mislio, sve ove godine.

No, dobro, pošto sam mrvicu više, nego što sam želeo, skrenuo sa teme, pokušaću da se vratim na početak ove moje, odnosno ove naše priče, koju već izvesno vreme imam želju da sa vama podelim, štaviše, imam snažnu potrebu za tim.

Pre sada već dosta vremena, taj, moj prijatelj o kome ti govorim, došao je iz drugog, 300 kilometara udaljenog grada od mog, da bi me video. Prijatno me je iznenadio, naravno, ali znao sam da taj dolazak nije bio slučajan, već prekopotreban, da tako kažem. Dovoljno dobro sam ga poznavao da sam odmah pretpostavio kako je došao da mi kaže nešto od izuzetnog značaja, jer bi mi inače, sve što se do tog trenutka dešavalo u njegovom životu, bilo to novo ili staro, govorio preko video ili audio poziva, iz prostog razloga što ni on, ni ja, više nismo bili ljudi koji bi tek tako prevalili toliki put, da bi nekog pitali – ,,Kako si?” ili – ,,Ima li nečeg novog u tvom životu?“, jer niti smo više bili u godinama, niti u životnim prilikama, da bi imali vremena za takvo što. 

Život i njegova brzina učinili su svoje.

Godine su prolazile, a mi od posla, obaveza oko porodica i tome sličnim stvarima, nismo imali vremena za išta više od toga da se povremeno čujemo i onda, valjano ispričamo.

Čim se pojavio na kapiji moga doma, odmah sam ga prepoznao, ostavio posao koji sam započeo i krenuo mu u susret. Shvatio je to vrlo, vrlo brzo, pa je i on ubrzao korak i pošto je još jednom proverio, da li je zaključao automobil, koji je parkirao malo dalje od moga prilaza, izgrlili smo se i posedali za omanji, okrugli sto u bašti, na kom je i dalje bio stajao uključen, moj laptop.  Ugasio sam ga, bez razmišljanja, a moja supruga je baš u tim trenucima iznosila kafu, koju je bila skuvala za nas dvoje i čim ga je ugledala, spustila ju je na sto, pozdravila se sa njim, pošto je, naravno, znala o kome je reč, mada ga, nikada ranije nije zvanično upoznala i rekla da će nam se ponovo pridružiti, kroz koji minut, samo da i sebi pristavi jednu. Dok nje nije bilo, ja sam potanko ispitao svog dragog prijatelja o svim dešavanjima u njegovim životu, o kojima sam ponešto znao, razume se… 

Ubrzo, čak bih rekao, neposredno nakon početka našeg razgovora, shvatio sam da od njega nije ostao ni delić onog veselog, nasmejanog, uglavnom pozivnog čoveka, koji je uvek bio spreman za šalu, a koga sam ja imao čast da poznajem.  On, kao da je preko noći nestao, a na njegovo mesto došao je neki odsutni, bledi čovek, koji sav pogubljen, iscrpljen od života i ljudi, čeka nešto, u nekom svom svetu, a ni sam ne zna tačno šta.

,,Šta se dešava sa tobom, čoveče?“, upitao sam ga, ne bih li prekinuo neprijatnu tišinu koja je među nama bila nastala, u jednom trenutku. Bacio je na mene pogled u kome sam jasno mogao da vidim stid, a iz njegovih očiju tada je počeo da izbija i strah. 

,,Bolje me pitaj, šta se ne dešava, prijatelju moj dobri.“, prozborio je tiho, duboko udahnuo, zario glavu u svoje dlanove i, kroz koji sekund zajecao.

Pustio sam ga da se isplače.

Ne znam ni sam, koliko mu je vremena trebalo da se sabere.

Bilo mi je teško da ga takvog gledam, naravno, ali nisam hteo da ga bombardujem novim pitanjima i potpitanjima da mu ne bih stvorio još veću muku i teskobu, u grudima.

No, to je sada manje važno.

Kako god bilo, da bilo, nakon nekog vremena se konačno sabrao, otišao da se umije i kad se vratio počeo je polako da mi se otvara i priča.

,,Medijima se ovih dana šire, razno-razne priče o čoveku…”, izgovorio je, pogledajući me, s vremena na vreme, samo na mili-sekunde u oči – ,,Koji je, ubedio jednu bankarsku službenicu da je IT stručnjak poslat da proveri bezbednosnu elektronsku mrežu banke i na taj način uspeo da pristupi određenim podacima i novčanim sredstvima…“.

,,Načuo sam ponešto o tome.”, rekao sam i tako ga prekinuo, jer sam primetio da se mnogo muči dok na ovu temu govori. – ,,Čovek je podatke iskoristio i novac prebacio na svoj račun u inostranstvu.”, dodao sam, nakon kraće pauze.

,,Tako kažu.“, izustio je potom on, jedva čujno i sakrio pogled od mog. ,,Kakve ti veze imaš…”, krenuh da izgovorim, kad mi u trenu sinu, a on i sam potvrdi moje sumnje kad reče – ,,Taj čovek…  Po njihovom mišljenju sam ja, dragi moj prijatelju.“

Na ove njegove reči, zaledio sam se. Ćutao sam neko vreme i pažljivo ga odmeravao, a onda sam konačno prelomio i usudio se da ga pitam – ,,Pa, jesi li druže? Jesi li to stvarno ti uradio ili oni to, tek tako, kažu?!”.

Ćutao je i sam, neko vreme, pre nego mi je uzvratio.

,,Da li misliš da jesam?“, pitao je i po prvi put od kad je došao me pogledao, pravo u oči, tako da i sam to jasno vidim. U prvi mah, bez previše razmišljanja, odmahnuo sam rukom, a sa njegovog srca, izgledalo je, kao da je tada, ogroman teret spao. 

Bio je to teret, koji ga je, mogao sam to kristalno jasno da vidim, Bog sami zna, koliko dugo, pritiskao… 

Koji ga je, usudio bih se da kažem, povremeno gušio, a povremeno davio, stiskao, pa popuštao, al’ jedno je sigurno….

Malo, pomalo, iz dana u dan, ga je ubijao.

Sedeli smo, nakon ovog događaja, tog popodneva još dosta dugo i pričali o svemu…

Događaji iz prošlosti, počeli su se, poput slika, pred našim očima smenjivati, jedan za drugim. Živeli smo u sadašnjosti, pričali o prošlosti, a maštali o budućnosti…

Ah… kad se sada samo setim, kako nam je bilo lepo. 

Ubrzo nam se i moja supruga ponovo pridružila, čak su i naša deca, vraćajući se iz škole sa nekim svojim prijateljima, do nas, u baštu navratila.

Puno smo se smejali, a dosta smo bogami i suza prolili, što za nekim prošlim, što za sadašnjim, što za budućim vremenima, uspomenama, ali i ljudima.

Nagovorio sam ga da ostane na večeri, pa je tako nazad kući krenuo po mraku, javio mi se ujutru i nastavili smo kontakt, kao da se ništa prethodnog dana u mojoj kući nije ni dogodilo… 

Ništa o tom prokletom procesu, nisam ga više nikada ni pitao, ali mi se poslednjih par dana stalno motao po glavi, moram priznati… 

Za kratak period, kod mene se ipak javio crv sumnje, pogotovo, nakon što sam na TV-u imao prilike da čujem i vidim i drugu stranu priče. Ta devojka, navodno prevarena bankarka, plakala je i pričala o mom prijatelju, kao o nekom zlotvoru, koji ju je iskoristio i na posletku, odnosno na kraju, ojadio banku, a samim tim i državu, za poprilično veliku sumu novca.  Bila je toliko uverljiva i tako je detaljno opisala tu situaciju da sam joj u jednom trenutku i poverovao. Pod utiskom njene priče, nisam mu se javljao par dana, iako je on, sve vreme i na sve načine pokušavao da održi nekakav kontakt sa mnom.  To je tako trajalo, sve, dok prošle nedelje, nisam dobio mejl od neke advokatske kancelarije. Neću odavati previše detalja, jer se ni ne sećam savršeno tog mejla, ali se jako dobro sećam da je na samom njegovom kraju pisalo – ,,Naš klijent vas moli, da na sudu stanete na njegovu stranu i da, kao osoba koja ga poznaje ceo život, okarakterišete tvrdnje, koje mu se stavljaju na teret, kao neosnovane i nemoguće”.

Pročitao sam i pod utiskom svega što sam do tog trenutka, već bio čuo i video, pa naposletku i toga što su svi, na osnovu te vesti i njenog svedočenja, uveliko ,,blatili“ mog prijatelja, posustao sam i odbio da ga podržim na sudu i stanem na njegovu stranu.

Toj advokadskoj kancelariji, kao odgovor na mejl napisao sam, upravo, da sam na osnovu njegove, ali i njene priče i reakcija okoline, ipak, došao do zaključka da postoji mogućnost da je on učinio delo za koje se sumnjiči.

I dan danas sa kajem zbog ovakvog svog postupka, jer se već krajem te radne nedelje otkrilo da su ustvari mlada, uplakana bankarka sa TV-a i neki drugi ljudi u sprezi sa određenim moćnicima, šta ti ja znam kojim sredstvima, celu stvar isplanirali, i sproveli u delo, a da su mog prijatelja, uveli u priču, sasvim slučajno, baš kao IT stručnjaka koji im je bio potreban, zamislite, molim vas – ne, da obezbede, već da na prevaran način, mimo njegovog znanja i volje obore bezbednosni sistem banke, čiji su novac, potom zaplenili, a njega okrivili i iskoristili kao maskotu i žrtveno jagnje. Baš sam to ušao da mu kažem, da mu ispričam šta sam uradio, da mu objasnim zašto sam posumnjao u njega i zamolim za oproštaj, ali… 

Nažalost već je bilo prekasno za to, jer čim sam prekoračio prag njegove kuće, zaustavio me je jedan visoki, suvonjavi gospodin, odeven u uniformu vatrogasca. – ,,Dalje ne može!“, rekao je zapovednim tonom.

,,Zašto?”, pitao sam već napola lud od straha da čujem odgovor.

,,Jedno lice je, izgleda, u ovoj kući izvršilo suicid“.

,,Kako možete biti tako sigurni?!”, dreknuo sam ne dajući mu prostora da mi baš istog trena da odgovor. 

,,Pa, ako baš hoćete da znate, gospodine!“, nastavio je pomalo drsko, nadmeno i nekako besno, kada sam ja malo loptu spustio. – ,,Našli smo ga, kako visi obešen o luster. Tik, ispod njegovih nogu stajao je stari, izlizani tronožac, a kad smo ga spustili, po policijskom nalogu, u ruci smo mu pronašli kopiju nekakvog mejla“. 

Ukopan u mestu, ostao sam da stojim i nakon što mi je sagovornik nestao iz vidokruga. 

Iskreno govoreći nisam ni primetio, da je to učinio, dok mi u susret nisu pošla dva ogromna čoveka u policijskim uniformama i jedan visoki, suvonjavi tip, u odelu, koji je u rukama nosio nešto nalik na papir. Ubrzo po prilasku, pružio mi ga je, pozivajući me po imenu.

Klimnuo sam i trudeći se da ne pokažem ni trunku emocije, iako sam već tada bio svestan da to neće biti moguće, uzeo ga, bez reči. 

Niz lice su mi, osetio sam bile potekle suze i pre nego što sam na tom listu ugledao, prepoznao i ponovo pročitao, jednom, pa drugi, pa treći put, mejl koji sam, ja sam, lično i personalno, uputio onoj advokatskoj kancelariji, a koji je saznao sam, koji sekund kasnije, bio i poslednji, među pristiglim mejlovima, namenjenim mom prijatelju.  Štaviše, bio je to isti onaj mejl, koji je on, u formi odštampanog dokumenta, držao čvrsto u ruci pre nego što se, po policijskim pretpostavkama, sleda događaja, popeo na stari, drveni, trošni tronožac, na kom smo često sedeli i sa kojim smo se često igrali i vrteli ga po rukama u mladim danima, kada bi nam bilo dosadno, stavio sebi kanap oko vrata, šutnuo ga i na taj način zauvek nas napustio.  – ,,A, ja?”

Ja sam ostao da živim i postepeno se uništavam, dok naposletku i sam ne nestanem… 

Dok ne izbrišem svaki trag, svog postojanja, sa lica zemlje, sam. 

***

,,Zašto?”, upitao sam ga, više po automatizmu nego s namerom i tako, tupavo, progovorio konačno, još uvek neprekidno zapisujući i, procesuirajući svaku reč koju mi je starac, do tog trenutka, bio rekao.

,,Pa dobro, prijatelju.”, uzvratio mi je tada, podignuvši svoj tužni pogled, još jednom ka meni. – ,,Zar je posle svega što sam ispričao, zaista neophodno da ti odgovorim i na ovo? Star sam ja i isuviše bolestan da ti ovu priču, u toliko sitna crevca, razjašnjavam”.

,,U redu, gospodine!”, nastavio sam, polako ustajući sa stolice koju sam, još na početku našeg razgovora, ja sam, nasuprot njegovog kreveta postavio, a u kojoj sam se, zbog mnogo sati neprekidnog sedenja, blago i ukočio. – ,,Rekao bih da imam, već dovoljno materijala, za dobru i pre svega poučnu priču…”, dodao sam, pošto sam se uspravio – ,,A, da vam pravo kažem, na neki način, imate i pravo – Ko razume, shvatiće, kroz vašu priču ono što treba, već i sam…”.

,,Mladiću!”, dodao je, ne sklanjajući pogled sa mene. – ,,Dobro pazi, kome veruješ ili ne veruješ i triput premeri, pre nego što jednom presečeš, jer ovo danas je opasno i vreme i svet. Još opasnije nego što je to bilo u ono moje….

U ono naše, davno prošlo vreme…

I ostalima… 

Svima, reci da paze, da im se ne dogodi nešto, poput ovog što je zadesilo mene…”.

Klimnuo sam, u znak prihvatanja, proverio, da li sam sa njegovog kreveta uzeo sve svoje beleške, promrmljao kratko – ,,Hvala vam na svemu! Neću vašu priču nikada zaboraviti, ni zanemariti, u to možete biti sigurni!”, mahnuo mu u brzini, jer sam dobro znao da uveliko kasnim sa pripremom teksta, koji je trebalo da izađe već sledećeg jutra i za sobom, jednom zauvek, zatvorio vrata njegove sobe, a zatim i stana. – ,,Bio je to jedan trenutak”, razmišljao sam, dok sam užurbanim korakom, napuštao zgradu, u kojoj sam, upravo bio obavio svoj prvi novinarski zadatak. – ,,Jedan, ali presudan trenutak.”, odzvanjalo mi je u glavi i ušima, dok sam jurio, kao muva bez glave ka redakciji.

,,Eureka!”, dođe mi da vrisnem. – ,,Jedan trenutak (ne)poverenja, koji je značio život, al’ i smrt! – Eto naslova! Eto naslova!”, ponavljao sam u sebi, par sati kasnije, dok je napolju svitalo, a na mome računaru, polako, ali sigurno, oblik dobijao, prvi profesionalni tekst, koji sam ikada u svom životu, samostalno napisao i objavio”. – pričao nam je, tiho i polako, moj deka, dok smo mi, njegovi unuci, poređeni u krug, oko stolice za ljuljanje u kojoj je sedeo i blago se njihao, mirno sedeli i slušali ga. – ,,Činjenica je, deco moja”, dodao je, pre nego je, te večeri, zapalio svoju poslednju cigaru – ,,Da sam ispunio obećanje, koje sam tom čoveku dao. Ovu priču nikada, do dana današnjeg, nisam zaboravio, sa svima, koje sam malo bolje poznavao, kroz život sam je delio i, od momenta, u kom sam tekst, u celosti sastavio, mnogo sam više nego ranije razmišljao i računa vodio o postupcima koje sam činio i rečima koje sam drugima govorio.”, nakašljao se potom, da bi izgovorio – ,,Evo, sada sam je i vama, mojim potomcima, preneo, pa vi sa njom dalje radite, ono što želite i mislite da bi trebalo, jer, ja sam svoje u ovom životu obavio”.

Od toga će dana, sutra proći 30 – a godina, a ja i dalje pamtim, ovu dedinu priču, kao da sam je juče iz njegovih usta čuo.

,,A, zašto to?”

,,Pa, mnogo me pitaš, prijatelju….

Možda, zato što je to bila poslednja priča, koju pamtim da sam od njega, lično, još kao dete, čuo, baš kao ti sada od mene, što jesi, a možda i zato što je zaista bila poučna i uvek sam se njome, u ovom životu, vodio, sad više ne znam ni sam…