Sedim, na terasi svoje kuće, potpuno sam, u mraku i gledam u prazno, negde u daljinu… tamo, gde je do pre samo koji časak, ona stajala.
Petnaest godina. Dugih i teških petnaest godina, već je prošlo od onog dana, kada se za mene jedan stil života zauvek završio, a drugi je počeo.
Zovem se Aleksej i tada sam bio samo razmaženi sin, svog oca, a sada? Sada sam čovek ili se bar, tome nadam.
Sve je počelo tog 20. jula, 2011. godine, kog je krasila prevelika toplota i sunčev sjaj, a, u stopu ih je ispratila jedna duga, vesela, donekle zabavna, a od nekle strašna, mračna i hladna, pijana noć.
Bio sam klinac, u svojim dvadesetim godinama, mlad, visok, lep, (crne, guste kose i svetlo, nebesko plavih očiju), zdrav i prav. Mislio sam da imam čitav svet pod nogama. Najbolje, privatno obrazovanje, brza kola, novac, moć i sve što ide uz nju, bilo je moje. Imao sam mnogo prijatelja, takođe, ali ono što nisam imao, a da mi niko od njih to nije rekao, bila je duša. Povučen svim ovim pošastima, dao sam sebi za pravo da mislim da sam iznad svih. Ponašao sam se nadmeno i drsko, gledao ljude sa visine, vređao ih i ponižavao svaki put, kada bi mi se za to, ukazala prilika. Svi oni su ćutali, jer su morali, a ja sam to znao i likovao. Sve, dok jedne večeri, na vrata noćnog kluba u kom sam, sa svojim društvom, često boravio, nije ušetala ona – Nevena, vitka, a visoka brineta, cnih očiju, koje u mraku sijaju, najsjajnijim sjajem, da pokažu put i najlepšim, skoro uvek prisutnim, osmehom na svetu. – ,,Šta misliš mali, ko si ti? Ako ti otac ima novac, da možeš da kupiš ceo svet?”, rekla je, skenirajući me očima od glave do pete, prvi put kad sam joj se, na već dobro poznate načine, većine onih, koji žive za račun svojih, bogatih roditelja, nabacivao. – ,,E, pa, mene ne možeš”, potom se nasmejala, bez reči me tako terajući, da učinim nešto što za mene, u to vreme nije bilo ni najmanje karakteristično. Izvinio sam joj se za svoj ishitreni postupak i sve je počelo…
Naša priča je počela, otprilike, godinu ipo dana pre tog, 20. juna, o čijoj ću mračnoj, letnjoj noći sa teškom mukom, baš ovde i sada, koju reč napisati a, šta ću onda sa ovim tekstom uraditi? Još uvek ne znam ni sam…
Bilo je oko 3:00h po ponoći, kada je čitavo naše društvo, a sa njim i Nevena i ja, izašlo iz kluba, onog, u kom smo se nas dvoje i bili upoznali. Popio sam, mnogo, ali se i danas dobro sećam, kako me je lepo molila da ne sedam za volan. – ,,Pozovi Ivana!”, rekla je, u toku rasprave koju smo, isped kola, započeli – ,,Bolje da on dođe taksijem i odveze nas tvojim autom kući, nego da ti u takvom stanju voziš. Time ugrožavaš i tuđe i naše živote!”. Hteo sam… Bog mi je svedok da sam se, u trenucima, kada je ona, ove reči izgovarala, spremao i po džepovima jakne tražio telefon da pozovem, porodičnog prijatelja i vozača Ivana, ali onda je jedan od mojih prijatelja, na odlasku iz daljine povikao – ,,Ako večeras, ti sam svoj auto, ne odvezeš kući, slabić si ili još bolje, za nas od sutra nisi niko i ništa.” Njegove reči bile su dovoljne da svoju odluku, u poslednjem trenutku, promenim, zbog čega se i dan danas gorko kajem. Bez ijedne izgovorene reči više, seo sam na mesto vozača, startovao auto i očima joj pokazao da sedne pored mene. Oborila je pogled. – ,,Nemoj to da radiš, molim te.”, ponavljala je, dok je prilazila, ali je naposletku učinila to što sam od nje tražio. Ušla je u auto, sela pored mene i krenuli smo…
Vozio sam, tvrde stručnjaci, poprilično brzo, ali se ja toga uopšte ne sećam. ,,Ne dozvoljava mozak“ – kažu lekari – ,,Štiti vas od traume.“ – Jedino čega se sećam jeste njen vrisak, ton njenog glasa, pre nego što je nastupio udarac, a potom? Mrak.
Bio je to mrak iz kog nikada nisam, niti ću moći da se probudim, iako nikome u mom okruženju, na prvi pogled, ne izgleda tako.
Otvorio sam oči, nakon dva, tri dana. U bolnici, na aparatima.
Prva sledeća živa slika koje se sećam, jesu roditelji, kako suznih očiju, skaču i istovremeno nekako radosno, ali i tužno i uplašeno, uzvikuju moje ime. Moji roditelji, čije bilo kakve emocije, pogotovo suze, nikada u svom životu video nisam, sada su bili toliko očito rastrojeni, rasturani, ma.. iznutra potpuno slomljeni ljudi. Bilo mi je žao što sam ih doveo u ovo stanje i morao videti takve, ali… – ,,Gde je Nevena?“, upitao sam, čim sam došao do prvog samostalnog daha, ne obazirući se ni malo na to što sam pred sobom video. Pogledali su se i ćutali neko vreme, pre nego je moj otac konačno prelomio i rekao – ,,Tu je. U drugoj sobi… Biće dobro, sine… Sve će biti dobro, samo da si ti nama živ i zdrav.” – Sve što je rekao, dobro je zvučalo, jedino što je u tom trenutku postojalo nešto što on tada još nije znao.
Nevena je bila jedini razlog što sam ostao živ. Zapravo…
Nevena još uvek i jeste jedini razlog što dišem i živim ovaj život.
Kako to? Pa prosto.
Sanjao sam je na dan svog buđenja ili – ,,Za vreme komatoznog stanja”, kako to, nazivaju lekari.
Sve je delovalo tako stvarno.
Stajala je ispred mene, izgledajući onako, kako je izgledala, prvi put kada sam je ugledao. Bila je obučena u morsko plavu haljinu i imala najlepši osmeh na svetu, na svom licu, dok mi je se približavala. – ,,Ljubavi, jedno od nas dvoje, moralo je noćas da ode. Odluka je pala na mene, a ti se molim te zbog toga nemoj ljutiti na Boga, ni na sebe“, izgovorila je i poljubila me, pre nego sam stigao išta da joj kažem – ,,Molim te, saslušaj me, mili!“, nastavila je, kada sam joj se prepustio, kao da je taačno osetila, kada treba. – ,,Ovo je bila naša sudbina. Ne pitaj me kako, samo znaj da znam. Moja je svrha na ovom svetu bila da tebe učinim boljim čovekom, zato, ako ne želiš da lutam, između dva sveta, učinićeš sve, da to i postaneš, a ja ću uvek, doduše u malo drugačijem obliku, biti tu, da ti u tome pomognem. Ne smeš da odustaneš, zbog mene“, rekla je, ne dozvoljavajući mi, da se pobunim, a hteo sam… Hteo sam da progovorim, da kažem da nije fer, da nije pošteno da ona plaća za moje greške. Bio sam spreman da pričam sa kim god da treba, da odem gde god mi kažu i uradim šta god treba, samo da ona ostane, a ja da odem sa ovog sveta. – ,,Ne može tako!“, rekla je bez da sam uspeo išta od toga što mi je prolazilo kroz glavu, da joj kažem. – ,,To su pravila, etape, koju život zovemo. Ne smeš da ih kršiš. Ja odlazim u drugi, a ti ostaješ u ovim obliku inače, oboje stradamo, samo, na različite načine.“ – Zadrhtao sam i ustuknuo, preplašen od njenih reči. – ,,Molim te, Aleksej… samo mi veruj na reč!.“, rekla je, pre nego me je još jednom, onako, kao za kraj, poljubila, a potom se osmehnula – ,,Moram da idem sada“, dodala – ,,Ali, vratiću se. Prikazivaću ti se, na kraju svakog onog dana, u kom učiniš neko dobro delo…“, i nestala, tu, pred mojim očima, a, onda? Onda sam ih ja ponovo otvorio, na ovom našem zemaljskom svetu i odmah znao – dobio sam novu svrhu u životu…
Ostavite odgovor