Stajalište

Sreo sam je na autobuskom stajalištu, prvi, ali nadam se ne i poslednji put, u svom životu.

,,Dobro ste?”, pitao sam, kad sam prišao, seo do nje i sasvim slučajno opazio da joj niz lice teku i u krilo se slivaju suze. Klimnula je i pogledala me, blago se osmehnuvši pri tome.

,,Jesam!”, prošaputala je potom kratko i obrisala obraze dlanovima. – ,,Samo sam malo tužna, pa pošto nikog do vas nije bilo ovde od kad sam stigla, rekoh da dozvolim suzama da otplaču svoje i makar nakratko skinu teret sa mojih pleća.”

,,Dobra vam je to zamisao…”, počeo sem bojažljivo, plašeći se da se mlada žena, koja je do mene sedela, ne zatvori, pre nego je išta o sebi i počela da otkriva. – ,,Možda će razgovor, sa jednim strancem, o mukama koje vas more, takođe, biti od koristi…” – čuvši, ove reči, kao da se malo sabrala. Podigla je pogled ka meni, od glave do pete me odmerila, a potom klimnula i prošaptala kratko – ,,Možda“, pre nego je počela da mi o svom problemu pobliže govori.

,,Na ove suze…”, rekla je – ,,Nagoni me nedostajanje.”

,,Govorimo o nečemu, odnosno nekome, konkretno?”, odmah sam je zapitao, da skratim ,,početničke muke” i sebi i njoj. Bila je tako mlada i lepa, grehota je bilo gledati je kako plače, pa sam se nadao da će kroz razgovor sa mnom, u nekom trenutku suze same prestati da teku.

,,Moj deka je u pitanju”, odgovorila mi je, veoma brzo, po postavljenom pitanju. – ,,Nedostaje mi svakoga dana.”, dodala je – ,,Samo nekad je to malo više, nekad malo manje. Klimnuo sam tada s razumevanjem, trudeći se da je gledam direktno u oči, koje su još bile ispunjene vrelim kapljicama suza.

,,Pretpostavljam da onda”, počeo sam, želeći da joj dam malo vremena da se sabere i umiri. – ,,Postoji konkretan razlog zbog kog vam deka, nedostaje više danas nego što je to bilo juče ili nekog drugog dana.”

,,Postoji.”, uzvratila mi je, glasom, mrvicu tišim al’ smirenijim nego pre.

,,A, koji je to razlog, ako smem znati?”, nastavio sam obazrivo, jer nisam želeo da pobegne od mene, zbog preterane znatiželje.

,,Danas sam uradila…”, počela je, posle kraćeg premišljanja, koje sam jasno mogao u jednom trenu videti na njenom licu, doduše. – ,,Nešto veliko u poslu. A, ako ne baš sve, onda veliku većinu toga što o njemu znam, naučila sam od svog deke, koji nas je, evo sad će četvrta godina za koji dan, napustio. Otišao je na nebo. Otputovao. S Anđelima.”

Ah…”, uzvratio sam, hvatajući se za glavu. – ,,Žao mi je što to čujem. Ako će vam išta značiti i razumem”, dodao sam – ,,Zaista vas razumem.”

,,Danas mi posebno nedostaje jer…”, nastavila je, ne obazirući se previše na reči koje sam ja upravo bio izgovorio – ,,Volela bih da od njega mogu da čujem, da sam dobro obavila posao. Nemojte me shvatiti pogrešno”, dodala je ubrzo. – ,,Govore meni sada, isto tako važni i bliski ljudi, poput njega to. Govore da sam – pamet pokupila na njega, ali to nije isto. To meni sada više nije dovoljno”.

,,A, šta ste po profesiji, ako smem znati?”, izlete mi, pre nego sam i pomislio da bilo šta kažem.

,,Računovođa sam po profesiji”, uzvratila mi je kratko, a na licu joj je makar na tren ponovo zatitrao onaj blagi osmeh. – ,,A, ovo je doba godine, u kome, mi, računovođe, obavljamo, možda i najkomplikovaniji i najzahtevniji deo našeg posla…”

,,Izdavanje završnih računa.”, rekao sam, osmehnuvši se s razumevanjem i ubrzo dodao, da se moja sagovornica ne bi čudila previše – ,,Ako me sećanje, iz malo mlađih, srednjoškolskih dana, ne vara.”

,,Kolege?”, rekla je i upitno podigla obrvu. Krenuo sam da nešto zaustim, da joj odgovorim, al’ ona nesačekavši, nastavi. – ,,E, pa, kad je tako…”, reče – ,,Reći ću vam nešto što nisam, nikada rekla, nikome.”

,,Samo izvolite!”, rekao sam, ugrizavši se pritom nespretno za usnu.

,,Prvih dana, nakon njegove…”, počela je, pa blago prekorivši samu sebe, nastavila – ,,Nakon dekine smrti, dešavalo mi se da, s vremena na vreme pogledam ka stolici u kojoj je sedeo, dok me je učio zanatu – kako je on sam neretko umeo da nazove naš posao i upitam ga, iz navike – ,,Na koji bi konto beše ovo trebalo da ide, deda?”

,,Nije to ništa strašno.”, rekao sam – ,,Može se desiti svima nama.”, pa opet dodao, da ne pomisli da govorim iz kurtoazije – ,,Iz iskustva govorim.”, uz obavezni osmeh. Uzvratila mi je istom merom, pa sam je, svesno puštajući autobus kojim je trebalo da odem kući, da napusti stanicu bez mene, upitao. – ,,Ako izuzmemo posao, šta je ono što vas i nakon svih ovih godina, lako može podsetiti na njega?”

,,Karte, domine ili kockice za jamb.”, rekla je, netrepnuvši – ,,Jer, sve su to igre, koje sam, malo po malo od njega učila, pa naposletku i naučila.”

,,Prvo sećanje koje pamtite, a da se njega tiče?”, nastavio sam, postupajući onako, kako sam želeo da neko samnom postupi u ono vreme…

,,Kada god se zagledam, kroz prozor naše porodične kuće, na malo duže staze, pred očima vidim samo jednu sliku.”, odgovorila mi je. – ,,Njega, kako visok, uzdignute glave i prave kičme, ponosno, onakav, kakav je do samog kraja i bio, u dvorište unosi, mali rozi bicikl, sa dva pomoćna i jednim velikim točkom, koji smo od milošte, istog dana, na njegovu inicijativu prozvali princeza i sebe, kao malu devojčicu, od svega šest, najviše sedam godina, kako mu sa svom svojom dečijom radošću i ljubavlju, hrlim u zagrljaj.”

,,Od njega tada na svetu teško da je bilo srećnijeg čoveka.”, zaključio sam, a ona me je umesto odgovora, ponovo počastila onim svojim blaženim, toplim, iskrenim osmehom i iznova počela da rukama briše vlažne obraze. – ,,Siguran sam…”, nastavio sam ubrzo – ,,Da bi bio i više nego ponosan da sada ovde sedi sa nama i sluša i gleda sve ovo…”

,,Vidi on i čuje…”, počela je, gledajući me, nešto ozbiljnije nego pre. – ,,I više nego dobro, gore sve.”

,,Gde se onda, u čitavoj ovoj zavrzlami…”, dao sam sebi za pravo da izustim, nakon kraćeg premišljanja. – ,,Krije problem koji izaziva tugu u vašem srcu, a prikazuje je, u dubinama vaših morsko plavih očiju?”

,,U tome…”, uzvratila je, pomalo zatečena, direktnošću i hrabrošću kojom joj je postavljeno pitanje. – ,,Što počinjem da zaboravljam obrise njegovog lica, gospodine. Jedino čega se jasno sećam, jeste njegov osmeh. Najlepši, starinski, bez zuba, a opet nekako dečački iskreni, uvek topli osmeh, koji samo roditelj, ume detetu da da…”, zaćutala je i baš kad sam pomislio, da je završila, da mi je rekla sve što je imala, ona je dodala – ,,U tome što mi nedostaje da čujem njegov glas ili da pred sobom vidim, kako se kao dete, pod stare dane, duri i baca kockice il’ karte, obara domine po stolu il’ podu, jer gubi…”, govorila je, odlučno, glasno, tako da je čuje ceo svet, svi ljudi. – ,,Sve bih na svetu što imam dala, samo da ga još jednom vidim i čujem mu glas, umesto da budem Bogu zahvalna što sam uopšte imala priliku da sa jednim takvim čovekom, smirenim, dostojanstvenim, odmerenim i mudrim, kakav je moj deka bio, odrastam.”

Ćutao sam, slušao, posmatrao je i upijao svaku njenu reč, a kada sam samo na trenutak sklonio pogled sa nje, ne bih li u nekom od džepova svoje jakne, potražio svoju vizit kartu, sa namerom da joj istu dam, ona je ustala sa klupe i nestala.

,,Morala bih sada da vas napustim!”, čuo sam ponovo na časak njen glas kako govori, dopirao je iz pravca autobusa koji samo što je pristigao i parkirao se na stanici. – ,,Bilo mi je drago i hvala vam što ste me saslušali, mnogo mi je značilo! Život ide dalje i mora se živeti bez obzira na sve, zar ne?”

Klimnuo sam i osmehnuo se, neimavši snage, da joj bilo šta od onoga što sam prethodno bio naumio, kažem.

,,To je bila jedna od poslednjih lekcija koju mi je za života dao…”, rekla je i posle pauze od mili sekunde, dodala – ,,Svima nama treba jedna takva osoba, kakva je moj deka bio, znate…”, a zatim se okrenula licem od mene, ušla u autobus i ovog puta, bar za sada, definitivno nestala.

Izgubila se u gužvi, a ja sam ostao da sa rečenicom – ,,Ja sam psiholog po zanimanju i želeo bih da čujem kompletnu vašu životnu priču, ako nemate ništa protiv.”, na usnama, vizit kartom u rukama i pokojnom bakom, koja je za mene bila isto ili makar nešto slično, ovome što je za devojku, koju sam upravo upoznao, bio njen deka, u mislima, sedim na klupi u okviru autobuskog stajališta, čekam bus u koji ću ovog puta neminovno ući i pitam se – ,,Hoću li konačno smoći snage da produžim dve ulice dalje i odem na grob svoje bake?”

Nemam još mnogo vremena, do dolaska sledećeg autobusa, pa te molim, dragi čitaoče, reci mi, šta bi ti, na mom mestu učinio? Otišao? Il’ bar još neko vreme, tu, na stajalištu, ostao?