Писмо свом детињству
Понекад ме видите како гледам у даљину, у неки простор који не можете да ухватите. У тим тренуцима се враћам у једно мало село, у време када је свет био мирисан, топао и сигуран. Враћам се данима док је моја мајка још била ту. Сећам се, више од свега, њеног нежног и милог лика који ми је био цео свет. То су били најсрећнији дани мог живота, јер је постојало њено крило да ме заштити.
Имала сам само шеснаест година када су ми је отргли. Преко ноћи сам престала да будем дете, али у тој тами нисмо остали сами. Мој отац, сломљен болом, остао је да тугује за њом тихо и достојанствено, носећи тугу до самог гроба. Своју бол је претворио у снагу и потпуно се посветио нама, трудећи се да нам надокнади немогуће.
Тај губитак ме је научио да је живот крхак као стакло, али ме је и натерао да научим како да преживим када се тло под ногама измакне. Научио ме је да се радујем ситницама, отуда моја љубав према природи, писању и фотографијама, којом покушавам да зауставим тренутак пре него што ишчезне.
Када сам постала зрела девојка, у мој живот дошао је диван човек и постао моја лука. Уз њега сам научила шта је несебична, безгранична љубав. Он је миран ветар који ми помаже да поново раширим крила. А онда сте дошли ви.
Гледајући вас двоје данас, како сте стасали у добре и честите људе, ја видим своју највећу победу. Ви сте мој одговор судбини која ми је рано узела мајку. Сву ону љубав коју нисам стигла да дам њој, и сву ону нежност коју сам примила од ње, уткала сам у вас.
Можда вам то не говорим често, али сваки пут када вас загрлим, ја грлим и њу, и оца, и себе као девојчицу од шеснаест година. Захвална сам животу што ми је дао вас, јер сте ви доказ да се из највеће туге може родити најлепша светлост.
Kako ti se dopao tekst?

Љиљана Недељковић - Љиља
Љиљана Недељковић (рођена 20. јануара 1961. у Мојковићу, Крупањ) је српска уметница, ауторка и фотографкиња. Кроз аутентичан израз успешно спаја снагу документарног фотографског кадра и дубину личне, емотивне песничке речи, посвећене очувању културног и природног…
- tekstova
- 24
- čitanja
- 615
- reakcija
- 4
- komentara
- 2
- deljenja
- 16
Komentari
Još nema komentara. Budi prvi čitalac koji će piscu reći šta misli.
Писмо свом детињству
Понекад ме видите како гледам у даљину, у неки простор који не можете да ухватите. У тим тренуцима се враћам у једно мало село, у време када је свет био мирисан, топао и сигуран. Враћам се данима док је моја мајка још била ту. Сећам…
Свак носи свој крст
Сад могу само да ти пишем песме, не допирем до тебе иако бих хтела, иако свом снагом свог бића желим, далеко си, а седимо једно крај другог, пружам ти руку ал додирујем празно, а некад смо били једно цело. Старост је полако закуцала и одшкринула…
Моја једина љубави
Љубави моја једина, увек си ми био то, откад су се наше душе спојиле, срца препознала, нити сам тражила нити чекала нешто друго. Често сам са тобом трчала боса, по трави коју је јутром окупала роса, некада се са траве скренуло на камења, нисам се…
KOLIKO ŽIVOTA STANE U JEDAN SAT?
Bilo je devet sati te zimske večeri kad je pokriven preko glave dečak doneo odluku. Otići će od kuće. Bio je uplakan i povređen. Misli su mu i dalje bile zbrkane, ali odluka je bila čvrsta. Osluškivao je zavijanje vetra i stresao se pri pomisli…
500
NIKO NIJE PRIMIJETIO DA JE KIŠA STALA
Kiša je padala tri dana...ili tri godine...nije vise bila sigurna. Sjedila je kraj prozora, u istoj fotelji u kojoj je nekada čekala da se vrati. U početku je brojala sate. Poslije dane. Na kraju je prestala brojati. Čovjek se, izgleda, navikne na sve, čak i…
Pre i posle. I sve ono između toga.
Zapis broj 1. Dragi dnevniče, Nikad ti se ranije nisam obratila. Nisam imala ni vremena. Iskreno, ni kad sam bila tek devojčica nisam razmišljala o tebi. Kako ja, tako i moje prijateljice. Bar su mi tako rekle. Ipak, vremena se menjaju. U životu nikad ne…
500