Čađ kremiranog leta dizala se u nebo. Dvorište se ustupalo jeseni, da po njemu klasje, grozdove i mahune prostre. I poljoprivredni inspektori skupljali su plodove.
„Gazde“, na seoskim kapijama tako najavljuju svoj dolazak torbari i nadničari u prolazu, namerni da dopune balone vodom. Meštani se toliko dobro znaju, da ne bi čudilo ni da se po matičnom broju oslovljavaju, pročitanom u redu za penziju il’ ambulanti. No, u ovakvim se mestima čak i imena i prezimena čuvaju za krštenice, venčane listove, uplatnice i umrlice, a nadimci su za svaki dan.
Mladom se inspektoru učini nepriličnim da stranku oslovi sa „Trto“, mada mu se nikad, dok je tu živeo nije obratio sa „Stojanović“. „Čika Vuke“, uglavnom je tako oslovljavao prvog komšiju Vukosava, u čijem je dvorištu stajao, a kome je to, moglo bi se reći, bio sekundarni nadimak. Sekundarni, jer ga po primarnom „Trta“ znaju u par okolnih sela. Ovaj „Vuke“ je više za porodičnu upotrebu ili da bi se kad dođu gosti znalo na kog se Trtu od tri generacije misli. Telesna konstitucija, pa i nadimak s njom u porodici Stojanović prenosi se s kolena na koleno.
Devetnaest godina otkako nije prešao tu kapiju više je nego dovoljno da dobrano zagazi u one godine kada od fizionomije počinju podočnjaci da rastu i struk, u širinu. Isto je verovatno i sa malim Trtom, s kojim je svakog jutra išao u školu. Bi li se zbunio da izađe iz te dimne zavese, ako uopšte još tu živi, i nije se oženio i prizetio u okolnom selu, gradu ili neokolnoj nekoj državi? Od njihovih lica, bolje bi prepoznao to dvorište i njegove ćoškove, u koje je trčao kad krene odbrojavanje u žmurkama.
Garavi prizor pred njim raspirivao je sećanja na njegov omiljeni februarski dan. Radost je za Poklade pucketala od ranog jutra. Jedva je čekao da se vrati iz škole i baci ranac. Požurivao je Trtu, koji je tromo završavao sendvič preostao od užine i pocupkujući pozdravljao sve prolaznike s „dobar dan“, jer „nema veze što on njih ne zna, znaju oni čije je on dete“, kako ga je deda vaspitavao. Napolju bi se već bilo smrklo i tata je s čika Trtom i ostalim komšiljama ložio vatru i to baš ispred njihove kuće, poslednje u nizu u ulici. Njemu se u očima caklie varnice ambicije da odraste do naredne godine za bar pet godina. Želeo je da bude kao Pera Štrk, da se zaleti i skoči još pola metra od vatre u dalj.
Tata je govorio da samo oženjeni muškarci skaču, jer je skakanje Kraveštica običaj za sreću u braku.
„A što ne skače čika Vuke ne skače?“
„Gde će sine čika Vuke da skače, pa ne zovu ga džabe Trta.“
„A što ti tata ne skačeš?“
„’Ajde, nemoj mnogo da zapitkuješ, idi donesi drvca…“
Držao se za tatinu nogavicu. Tata za šolju grejane rakije. Plamen se gasio, čavrljanje rasplamsavalo. Tatini obrazi se žarili, i gotovo mu je bili na nedohvat tako visoki, ispunjeni pričama o seoskoj fudbalskoj ligi. Seo je na klupicu, bez validnog dokumenta da pređe granicu žagornog i zabavnog sveta odraslih. Veče je curilo. S njim mogućnost da bude onakvo kakvim ga mašta. Palo mu je na pamet, kako bi to bilo da se čisto formalno oženi godinu dana mlađom Milicom i čisto pro forme postane čika Trtin zet, čime bi ispunio uslove da može da se zaleti i skače preko varte. Čime bi privoleo tu devojčicu, godinu dana mlađu od njega, štrbu i često musavu od lizalica, za koje joj zubi nisu bili neophodni, ali za koje nije imala strpljenja da čeka da se stope? Ona je devojčica i njoj skakanje Karaveštica ne znači ništa. Ona voli da skače školice i lastiž, a za to može i neudata.
„Sine, što sediš tu? Je l’ ti hladno?“
„Nije.“
„Je l’ si gladan? Sad ćemo još malo u kuću.“
„Ne. Hoću da skačem Karaveštice…“, dobar argument da se Milica za njega uda nije mu padao na pamet.
„Dođi ovamo. Okreni se“, tata je naredio. Samosažalio se. Zar da ga sad na praznik izlema i to pred komšijama?
Umesto olovnih dlanova, osetio je pera. Tatine ruke bile su krila njegovim mišicama. Nosila ga preko vatre. Noge su mu letele nad plamenom. Kad je ponovo bio na zemljanom drumu, bio je lahor. Bio je usklik. Bio je veliki. Obećao je da njihovu tajnu neće odati mami, mada mu nije bilo jasno kako se tolika sreća suzbija. Lepet ostvarene želje širio mu je grudni koš, i jedva je čekao da taj lepet čuju i dečaci iz odeljenja. Pa šta ako nije potpuno samostalno skočio, to je otprilike kao kad voziš bicikl s pomoćnim točkićima. I tad su sasvim legitiman učesnik u saobraćaju.
Komšije su se razišle trpezama, a on je poletno ušao u dnevnu sobu, gde je okačeno o luster visilo kuvano jaje. Mama je neumorno ređala gibanicu na tanjir. Bez obzira što mu je onih par sekundi delovalo tek kao namaštaj sada se već osećao pomalo odraslim i lamkanje je bilo dosadno i prevaziđeno. Sa mamom se takmičio ko će prvi uhvatiti jaje ustima, tek da je ne zapostavi. Dovoljno je bilo što je izostavljena iz njegove velike tajne. Njihao se kanap na amplitudi njihovih misli – njegove o skoku, njene o tome kako joj je dobro ispala gibanica. U tom mu se njihanju ljuska obila o osmeh. Briznuo je u plač.
„Eto, hoćeš da skačeš Karaveštice, a pekmeziš se kao beba neka“, zadirkivao ga je tata. Kada je video u ogledalu da mu fali parčence novog sekutića, gotovo da je počeo da sumnja da se onaj impozantni momenat njemu dogodio. Bio je to neki drugi, celovitiji dečak.
Sutradan je njegov događaj bio glavna tema u razredu. Ovaj nemili, čiji su tragovi bili očitiji na njegovom licu. Po imenu ga je u školi otada zvao samo učitelj. Onako postiđenom, niko mu verovao ne bi da je te večeri skakao Karaveštice, pa nije ni pomenuo.
„Stojanović“, opomenuo ga lavež zašto je došao.
„Dobar dan“, jedra, mlada žena stajala je iza njega. „Krnjooo, pa otkud ti?“, rekla je u neverici.
Dugo ga tako niko nije pozvao. Kada su se mama i tata razveli, krnjeg su ga u gradu videli samo baka i prve komšije, ali to je bilo gotovo neprimetno, jer se Krnja malo smejao tih dana. Mama ga je vodila kod zubara pre nego što je promenio školu i pošao u četvrti razred s novim društvom. Bila je to prilika da se predstavi kao prava faca, ne ona okrnjena. Ostvarena želja mu je golicala grlo. Na poziv učiteljice je ustao, čekajući reč, iako bi radije preskočio te zvanične rečenice i zadivio nove drugare svojom pričom na odmoru.
„Dobar dan, ovo je Marko, vaš novi drug. Reci nam nešto o sebi…“
„Zovem se Marko. Ja sam sa Bresta.“
„Odakle?“
Hteo je da se što bolje predstavi, još nesvestan svoje omaške, kojoj su se deca već smejala uveliko. Koliko omašci, toliko konstataciji „majmun“ koja se čula u tom žamoru.
„Tišina deco, pa ne veru se majmuni na brestove“, uzalud je učiteljica pokušavala da malo popravi ovakvu dobrodošlicu.
Nije se usudio da se pohvali svojim podvigom, i potkrepljuje surove klince da ga začikavaju za veštine, koje bi usko povezali sa njegovim novim nadimkom.
„Mama, šta to sipaju ove čike na ulicu?“
„So. Da otope sneg?“
„A mogu da založe Karavešticu, brže bi otopili…“
Taj običaj, zajedno s navikom da svakom na ulici kaže „dobar dan“, ostali su na ulicama Bresta.
„Zdravo Milice…ala ste vi podložili kao da su Poklade.“
„Mora da se spali, vetar nosi otpad. Ja sam išla, nestao mi kvasac pa da zamesim… ‘Ajde…hoćeš da uđeš?“
„Ma neću, samo sam u prolazu, nego vidim dim…sećam se kako smo ložili još dok smo živeli s tatom…da te pitam, je l’ istina da skaču preko vatre samo oženjeni, za bračnu sreću ili to tata izmislio?“
„‘De se toga seti? Mani se, Krnjo. Ti i od lamkanja zamalo da stradaš.”
Zaustio je da odgovori na provokaciju, i pondao se da će kroz dim spaziti siluetu čika Trte, njegovog glavnog očevica.
„Skače ko ima krak da skoči. A za bračnu sreću ima jedan drugi običaj za Poklade. Da se oprosti drugome. Nego, to ne propagira mnogo narod. Gde si video da se oko oprosta skupljaju ljudi, piju grejanu rakiju, teraju zajebanciju i mlate praznu slamu? Nego Krnjo, šporet će da mi se zagasi…”
„’Ajde, ‘ajde, vidim da imaš posla, a i ja žurim sad. Nego, nemojte da ložite pre tri popodne, idu inspektori, pa pišu kazne. Pooštrili. Skoro udes bio, zato što zapalili nešto, pa se cela ulica nije videla.”„Jes’ vala, nemaju inspektori preča posla…bolje ti pazi da ne nazebeš, poče’ neki vetar, časkom će da ti probije tu košulju”, zatvarala je kapiju za njim. A njemu oko duše toplo, pod Miličinom brižnošću, k’o pod vetrovkom. Iz zaleta bi da prekoči kup lišća, al’ gde ide da čika, kako su već klinci počeli da ga oslovljavaju, tako eksplicitno pokazuje radost, skoro ničim izazvanu, pa zvižduće niz drum. Nošenom mišlju da mu ženidba Milicom i nije bila tako loša ideja smeje mu se brk.
Ostavite odgovor