VELIKA SIRENA

 Danas si bila nevaljala?

(Pretvaram se da spavam. Ćerke vazduha i dalje stoje kraj rasklimanog prozora.) 

Minimalno. Izgazila sam bakinu leju s paprikom. Jednu samo. Ona je vezivala strukove uz neko pruće, dronjcima stare majice. Bakin struk nije tako tanan. 

Jednim me prutom mama išibala. Mama me ne šiba često. Kada je Živica došla, videla je crvene tragove po mojim nogama. Deca vole pažnju, rekla je. Ja znam da me mama voli. I ja volim nju. I volim sladoled na drvce. A ona je umutila onaj iz kesice. 

Hoćete sladoleda? Ako mi pomognete brže će nestati. Tamo je, u podrumu. Nemamo frižider ovde, u zamrzivaču je. Kad nestane, možda mama kupi onaj na drvce. Ja zaslužujem sladoled na drvce, zar ne? 

Čime?

Kako čime?

Čime zaslužuješ?

Pa…valjda sva deca zaslužuju. Time što sam njena ćerka. I dobar sam đak. Mama me ovde učila engleski, u školi tek od trećeg imamo. I ja ću već znati kad krenem u treći. Hoće rat biti gotov do tad?

Dobro, kakogod, ovde je kao na raspustu. Mama kaže da i Amerikanci govore engleski. Uan, tu, tri…tri, isto kao i na našem, samo malo gurneš jezik kroz zube.  Već pomalo liči na zajednički jezik.

I šta bi još mogla da pridodaš u spisak svojih zasluga?

Hm…šta još? Pumpala sam danas vodu u kofe. Ovde nemamo slavine, nego prvo sipaš vodu, i onda čekaš da povuče. I kad povuče onda puniš kofe. I njome peremo sudove i kupamo se. Sigurno nećete sladoleda? Taman možete da vidite naše kupatilo. Ustvari, to nije pravo kupatilo. To je bio špajz nekada, ali je Bika napravila otvor i sada se tu polivamo ovom vodom s pumpe. Zagrejemo na loncima. Pod koš. Šporet čuri i nekad je teško da povuče, ali rčnemo malo i obično se razgori.

Nismo mi siromašni…samo znate, nismo baš mogli da ponesemo bar za piće i kožne fotelje ovde. Ni tuš. Bika je stavila veliko, debelo ćebe na staklen sto u trpezariji, kad smo kretali iz Niša. I Dunju i mene umota u ćebe svake večeri. Kao da smo lomljive…kao staklen sto.

A ne pijemo tu vodu s pumpe. Pijemo onu sa česme. Ponekad nam donese Slavko u balončićima, a ponekad mama i ja idemo do česme.

Zaboravila sam jednom novčanik tamo. Mama me grdila posle. Rekla sam ti da ne nosiš novčanik. Stvarno, na putu do česme nema nijedne prodavnice. Ima onda dole, što se ide kroz đolac i Gojkova zadruga. Dobro, i ona kod stanice. Tamo s mamom idemo za zejtin, kad stigne. To je ona kod Doma kulture.

Doma kulture?

Da, sigurno ste prošle tuda, to je glavni drum. Tu prolazi i Niš ekspresov autobus. Ali to je stari Dom kulture, nema tu ničeg sad. Ruševine samo. Kaže mama nije bombardovan, samo napušten. Vodi nas ponekad da se igramo, Dunju i mene. Kaže ne smemo same. Kad mama ne može, ja držim koncerte na Evičinoj terasi, to je sve isto dvorište. Evica i Bika su sestre, kao Dunja i ja. Samo Evica je dobila tu noviju kuću, jer je ona starija. I ja sam starija. To je ohrabrujuće.

Tamo pevam Igra rokenrol cela Jugoslavija, samo jedna baba za NATO navija i Bato, Bato, Bato, ti si moje zlato, jer mi je Bata simpatija. On živi kad se krene ka domu, pa ulica desno.

A tata?

Tata je u drugom selu. Samo nas je dovezao ovde. On radi u Domu kulture. I stalno mi donosi knjige. Otkad je počeo rat, sve koje sam imala kod sebe sam pročitala. Rat mi se ne računa u rok za vraćanje. 

Ovde čitam Veričinu knjigu s receptima za torte. Ustvari i ne čitam, više gledam slike. Mama kaže da je svejedno koji je recept, jer može da se napravi oblik koji mi se sviđa i u drugom ukusu. Ona mi uvek pravi pesak tortu. Ja volim pesak. Ove godine punim 8 godina. Još ne znam koju ću. Možda vozić.

Voda sa pumpe ima pesak.

Mama, kada mogli bismo ovu vodu za tortu da upotrebimo, rekla sam. Mama se nasmejala. 

A tata? Je l’ ti on poklanja pažnju?

Da. Ali tata je obično nestrpljiv kad poklanja. One ne voli kao mama da sa mnom šeta ceo dan. Mi kupimo na prvom mestu na kome mi pantalone budu dva broja veće, da ih nosim i dogodine. 

Tata nije razmišljao o bombardovanju kada smo poslednji put bili na Cvetnoj pijaci. Jer šta će mi zvonarice dva broja veće, ako…ako npr. ne preživimo bombardovanje. Baš smešno, je l’ da? Tata uvek sve predvidi. Dakle, čim mi je kupio te zvonarice, znači preživećemo.

Ko te više voli, mama ili tata?

Mislite, koga više volim, mamu ili tatu? 

Ne, ko te više voli. Mama ili tata?

Drugačije je. S tatom sam svakog dana…osim raspustom. Raspustom sam kod mame. Sada kad je bombardovanje, to je kao raspust.

Kada je počelo, ja sam bila u drugom selu. Tamo idem u školu. Uplašila sam se jer je bombardovan Niš. Posle su mi objasnili da bombardovan ne mora da znači da je sravnan ceo sa zemljom. To me utešilo.

To nije odgovor na naše pitanje.

Ne znam.

Nepoverljiva si prema nama?

Ne volim sirene.

Mi smo ćerke vazduha.

Uostalom ja sam tu da upozorim na opasnost.

Ne volim opasnost. Kad nema opasnosti, nema ni sirena. 

Ipak, kad ima opasnosti bolje je da ima nekog da upozori na nju.

Da…i onda? Jedino što možemo je da odemo u podrum. Ovde čak ni nemamo podrum. To je samo ona velika soba, gde stoje zamrzivač i sladoled. Zar nije onda bolje kad ne znaš da je opasnost blizu?

Ili da samo pobegnemo kod Radeta i Radice, da nas bude manje strah.

Kako hoćeš. Moje je da javim. Večeras gađaju Đunis.

Spavam.

Mama mi je ispričala da nam se spava kad smo tužni, jer bežimo tako od onoga što se dešava. Ja se pretvaram da spavam kad nešto skrivim, onda tata možda zaboravi da se ljuti. I kad bi se sve strašne stvari dešavale samo dok spavamo, možda čak ni geleri ne bi mogli mnogo da nas oštete. I da nas oštete, nama bi bilo lakše jer ne bismo osetili. Nisam baš sigurna šta su geleri.

Ćerke vazduha su još malo stajale kraj prozora. Čula sam ih kako šapuću kada su izlazile. 

I šta sad? 

Je l’ nam se oduzima jedna godina do besmrtnosti ili se dodaje? 

Bila je nevaljala, ali je roditelji vole.

Dobro, ona uči, pumpa vodu, čita knjige…

Rekla bih da se oduzima.

Hajdemo dalje. Ako se ne ubrzamo, ne bi me čudilo da se jednog dana ponovo vratimo u ovaj reon da hladimo vazduh i ozdravimo ga za disanje, da bismo zaslužile besmtrtnu dušu. Lako je ljudima.