Nije blago ni srebro ni zlato
Pre neko veče, dok bejah za kompjuterom (a retko sam ma gde drugo), do mene iz kuhinje dopre razgovor moje majke s jednom našom babom (jedinom koja nam je preostala).
U toku je bio osvrt moje majke na, ne tako davno, udomljavanje jedne naše dalje rođake (baba kô
baba, slabije se kreće, a rada da čuje šta se s rodbinom i poznanicima zbiva).
– Lepo se udala – reče moja majka.
LEPO, šta to znači, upitah se, s osmehom. Lepo – mirnim putem, lepo – uz bagoslov porodice?
Lepo – uz dobru klopu i muziku?
Tek večeras joj, praveći se naivna, zatražih objašnjenje.
– Udala se bogato – pojasni majka.
Kô da ona zna šta (sem, kako se šuška, omanju farmu svinja) zaista i tačno poseduje dotični
mladoženja. (Pretpostavljam da se idealnim smatra, ako već nema avione i kamione, da mu je
kuća bar na tri sprata, a nema nijednog brata.)
Moji roditelji daleko su od materijalista, niko od nas nije vaspitan ni da odviše ceni materijalno
bogatstvo ni da ceni ljude po imovnom stanju. Praktično, ona je samo nesvesno usvojila i
prosledila zaključak koji su drugi formulisali (udati se lepo jednako je udati se bogato). Dakle,
lepo se udati, smatra „svet”, znači, u najboljem slučaju, živeti kô bubreg u loju, u bogatstvu i
raskoši.
Ja ti se, majko, da znaš (a znam i da ne mariš), neću tako udati. (Srčana bi je kap, od uzbuđenja i
iznenađenja, strefila da se udam ma kako [zato ne smem da joj ugrozim život]), i za crnog
Ciganina [nismo mi rasisti, nego narod tako kaže kad „ne pravi pitanje”].)
Ja sam od one retke (gotovo izumrle) sorte: volim s dragim po gori oditi (za pešačenje sam
ionako uvek raspoložena), glog zobati (a nije to ni tako loše, pretpostavljam, znam predele gde bi
bio slađi od meda), s lista vodu piti (kap po kap – utoliće se žeđ), studen kamen pod glavu metati
(ma, bio bi mi mekši od perjanog jastuka)… neg s nedragim po dvoru šetati (treba da navučem
prehladu od onih mermernih pločica, šta će mi ta muka), šećer jesti (ionako nije dobar za zube),
u svili spavati (jeste da, tako kažu, od svilene posteljine ređe nastaju bore, ali treba to i peglati…
a najvažnije je s kim ćeš je, i kako rado, gužvati).
Voda do grla da nam oboma dođe, načinili bismo sojenicu, da je nadvisimo, ili napravili splav,
pa se otisnuli u lepšu budućnost (ne može biti toliko loše sve dok smo zajedno, čvrsto veruje
romantična duša).
Od retke sam sorte, kojoj nije blago ni srebro ni zlato, već je blago (ah, još kakvo) što je srcu
drago (ah, još kako).
Ostavite odgovor