Elem, slatko se ispričasmo. Automat i ja. Ili, ako držimo do rodne ravnopravnosti, automatica i ja, pošto je bio ženski glas. Tačnije, ona je pričala i pričala, ljubazno i neumorno ponavljala iste stvari dok sam ja pritiskala ovo i ono dugme pokušavajući da je pratim i da dođem do živog čoveka da mu objasnim da, pošto sam prešla sa pripejda na postpejd i pošto ne koristim internet na telefonu, treba da mi isključe tamo neku opciju.
Pošto mi je po peti pun ponavljala da ću do slobodnog operatera dospeti za 2 minuta, a da mi u međuvremenu ne bude dosadno ponavljala reklame telekoma i skratila život ne 15 minuta nego 15 meseci i pošto sam došla u iskušenje da mobilni izbacim kroz prozor ali i shvatila da će to da me košta , prešla sam na fiksni. Na fiksnom se ponovila ista priča ali ako ga izbacim bar će ga žica zadržati da se ne razbije o beton. Život mi je skraćen još 15 meseci, a onda sam se setila da mogu bar jednog živog čoveka da pozovem u pomoć: imala sam broj gospodina koji mi je ponudio ugovor. Elem, javila se gospođica pošto je reč o službenom telefonu pa ga po smenama dele. Nema veze, rade isti posao pa sam od nje tražila pomoć: koje brojeve da ispritiskam da dođem do živog čoveka. Možda sam ja baba od sedamdeset godina (nisam ali opasno se približavam sedmoj dekadi) koja je navikla da razgovara sa živim ljudima, a ne sa automatima i pritiskam pogrešne dugmiće, pomozite babi da dođe do operatera. Gospođica nije znala koje dugmiće da ispritiskam i nema pojma šta automatica priča nego mi kaže da uporno zovem jer imaju mnogo korisnika i da slušam i pratim šta automatica kaže. Ama, imam sedamdeset godina, ne čujem dobro i mnogo brzo priča za mene, ne mogu da je pratim. A gospođica, ako ne zna svoj posao, trebalo je da kaže, nazvaću vas za desetak minuta, pita nekog od kolega šta treba da se odradi, ili pozove kol centar svoje firme, odsluša šta treba i javi “babi” koje brojeve da ispritiska.
Nisam više htela da skraćujem sebi život, rekla sam odoh da raskinem ugovor i prekinuh vezu. Onda se opremih za grad, a muž, koji je video da se strašno uzrujavam i da sam skoro u predinfarktnom stanju (to mi je nasledno, pijem lekove za srce i pritisak) sam se ponudio da me odveze na drugi kraj grada u poslovnicu Telekoma. Tamo je stvar spasila jedna fina devojčica kod koje sam već stigla manje besna, jer znam da osoba kojoj ću da se obratim nije ništa kriva za moj problem sa kol centrom, ali očiju punih suza od nemoći prema automatima i automaticama koji su samo to – automati. Rešila je problem bukvalno za manje od 5 minuta tako što je odjavila suvišnu opciju i ljubazno mi objasnila šta tačno to u stvari znači. Mogla sam ja tu opciju da odjavim i kad mi stigne račun za nešto što uopšte ne koristim i da tražim da mi vrate pare i da tek onda upadnem u ko zna kakvu goru zavrzlamu.
Hvala bogu da sam sklopila ugovor samo na godinu dana, a posle ću da vidim da li se vraćam na pripejd ili menjam mobilnog operatera ako negde ima da rade živi ljudi, a ne automati.
Ostavite odgovor