Čobanica

 Zrnca prašine lagano plešu pod zracima sunca. Budi je svetlost koja prodire kroz prozor, čavrljanje vrabaca, prohladni jutarnji vetar i miris cveća. U kuhinji na stolu čekaju je vrući uštipci posuti kristal šećerom, lepljivi i masni, i bela kafa spremljena sa tog jutra pomuženim mlekom i „Divkom“. Naoružava se knjigom koju trenutno čita i vitkim ali jakim prutom. Kreće sa svojim malim stadom u sunčano i rosno jutro, sa nebom toliko plavim da bole oči kad se gleda u njega.

   Bira utrine i proplanke gde ima najviše trave za njene ovčice. Za nju to nisu samo životinje – to su bića koja imaju imena, svoje porodično stablo, svoj karakter. Iako su na prvi pogled sve iste ona prepoznaju svaku: po obliku ušiju, gubice, crnih mrlja oko očiju, vuni pa i repu. Zna koja je kojoj majka ili sestra, zna da li je lukava, plašljiva, poslušna, priglupa ili vođa stada.

    Dok raštrkane ovce mirno pasu ona čita svoju knjigu. Zna da one neće  nikuda otići, okružile su je kao da one nju čuvaju, a ne ona njih pa ponekad seljani, kad je ne vide,  pomisle da su ovce same. Ponekad ostavi knjigu i posmatra bubice, leptire, cveće, osluškuje prirodu. Pred veče bira najbolje mesto odakle moža da posmatra zalazak sunca: prvo bude jako narandžasto pa počne da se razliva u rumenilo kao da ga neko po nebu razmazuje slikarskom četkicom. Kad sunce potone iza planine požuri sa ovcama kući da ih ne uhvati mrak jer u mraku ovce postaju plašljive i divlje.

   U proleće, kada prvi put istera jaganjce sa stadom, mladunci po livadi odskaču kao ping-pong loptice po zelenom stolu za stoni tenis. Tada ne ide daleko od kuće jer se jaganjci brzo umore od igre i skakanja pa ponekad po neko od najmanjih i najslabijih mora da ponese u naručju. Među jaganjcima uvek ima nekog svog miljenika – obično ono najumiljatije i najhrabrije da joj priđe.

   Kada ostane bez knjiga  – pročita sve one koje je donela od kuće iz grada, onda pročitane priče i romane piše u svojoj glavi ispočetka, onako kako bi ona želela da izgledaju. U njenim pričama nema nesrećnih ljubavi, dece u sirotištima, nema patnji, bola i bolesti. Svaka njena priča ima srećan kraj. Ponekad u glavi piše i pesme: o oblacima, šumi, cveću, svojoj simptaiji,… Stihovi se nižu lako i brzo i dok se vrati kući, dok se pobrine za svoje ovce, iščile i nestanu, izgube se kao da ih nikad nije bilo, i ne stigne da ih zapiše.

   U pozno leto pristiže voće i  ona usput bere najedrale kupine, grožđe sa zrnima krupnim i sjajnim kao zlatni i crni biseri i slatke vinogradarske breskve. Na listovima vinove loze pravi voćne aranžmane i onda lagano uživa jedući zrno po zrno i breskvu po breskvu.

   U ranu jesen stado počinje da se osipa. Da ne bi postalo preveliko i da se mladi ovnovi ne bi tukli među sobom, prodaju ih jednog po jednog. A ona se vraća kući u grad jer počinje škola. Jedne godine nadala se da će njenog miljenika,  jednog pirgavog, rogatog, vragolastog ovnića, zadržati. Ali kad je došla ponovo – nije ga bilo.

   Jesen se već opasno približila zimi i majka ju je poslala u voćnjak  po zakasnele jabuke, za pitu. Išla je od drveta do drveta, nalazeći ovde jednu, onde dve. Voćnjak je bio veliki i išla je polako, uz brdo, do kraja. I na poslednjoj jabuci, na grani, stajala je koža sa runom njenog miljenika, pirgavog jagnjeta.