Pažljivo skida naočare, sklapa ih i ostavlja na policu. Ako se ostave na staklima lako mogu da se izgrebu. Ogrebotine ne smetaju samo vidu – zamara je i ceo proces nabavke novih. Određivanje dioptrije je samo prvi korak; izbor okvira otežava činjenica da ne vidi kako joj stoje dok isprobava prazan okvir. A i skupe su, naročito ove „progresiv“ – i sa minus i sa plus dioptrijom.
Naočare su odavno deo njenog tela. Taj deo tela može da skloni i odloži na policu ili sto. Ponekad od njih odmori – više uši nego oči – ili spava s njima. Dešavalo se i da zaspi s njima dok uveče gleda TV, a u krevetu ipak čita bez njih. Bez naočara vidi, ali joj je teško da funkcioniše.
Naočare je počela da nosi kada je ostavila teret majčinih reči za sobom. Dugo je krila da ne vidi dobro. U osnovnoj školi je uvek, kao najniža među devojčicama, sedela u prvoj klupi srednjeg reda i nije joj bio problem da vidi šta piše na tabli. Negde oko petog razreda primetila je da slabije vidi – halapljivo čitanje knjiga, posebno pred spavanje, uzimalo je svoj danak.
Problem su joj postali titlovi, pa je sedela u fotelji svega metar od TV-a. Mama ju je zvala „moje oko sokolovo“, a ona je lagala da joj je u toj fotelji udobno i zgodno. U šestom razredu imali su sistematski pregled u školi, ali ga je nekako zaobišla jer je baš tada ležala ovčije boginje, a mesec dana kasnije i zauške. U njenom odeljenju nekoliko dečaka i devojčica počelo je da nosi naočare, i niko ih nije zadirkivao. Ona se, u stvari, nije bojala dece – bojala se kako da to kaže majci.
Veći problemi su nastali u srednjoj školi, kada ju je razredni premestio u predzadnju klupu: tabla je postala nečitljiva. Ako bi rekla da ne vidi dobro, mislili bi da laže, jer je to problem koji se lako rešava naočarima. Morala je brzo da piše dok nastavnik priča ili da naknadno prepisuje od drugarice. Dešavalo se da na ulici prođe pored nekoga i ne javi mu se jer ga nije videla – lica su postala samo mrlje bez ivica. U drugom razredu srednje imali su bojevo gađanje i znala je da će metu apsolutno promašiti. Spasila ju je najbolja drugarica, koja je tada počela da nosi naočare i imala sličnu dioptriju. Pozajmila joj ih je, i tada je shvatila: više nije moglo ovako.
Pred treću godinu srednje odlučila je da drugarica bude njena pratnja. Zajedno će otići kod očnog lekara. Tog jutra ustala je rano. Doručkovala je, spremila se i rekla majci: „Ja idem kod očnog, ne vidim dobro.“ I izašla iz kuće. Majka je ostala zbunjena i bez reči.
Dioptrija je bila prilično velika: –4. Kada je stavila te prve naočare, satima se ogledala i divila samoj sebi. Napokon je videla sebe onakvu kakva stvarno jeste. Napokon je prepoznavala ljude na ulici. Prvih nekoliko dana, dok su se oči privikavale, sve površine izgledale su iskrivljeno, a posle je sve došlo na svoje mesto. Bila je srećna – stvarno srećna.
Naočare nosi redovno. Promenila je mnogo okvira i stakala, koja su postajala sve tanja, lakša i kvalitetnija. Dioptrija nije mnogo rasla, a kada je zakoračila u predsoblje starosti, počela je i da se smanjuje. Neko vreme nosila je sočiva, ali inflacija i sankcije otežali su nabavku novih i sredstava za održavanje. Naočare su, međutim, uvek bile tu – za svaki slučaj. Na ove „progresiv“ se brzo navikla. Naučila je kako da kroz njih gleda dok čita i radi, a kako dok vozi ili gleda TV.
Uzima ih sa police, pažljivo briše krpicom i stavlja na lice. Naočare joj daju samopouzdanje i neku lepotu koju možda vidi samo ona.
Ali nikada neće zaboraviti onaj dan. Imala je oko šest godina, još nije išla u školu.
Majka i ona vraćale su se iz kupovine i išle uz njihovu ulicu ka stanu. Pored njih je prošla žena sa naočarima sa vrlo debelim staklima, verovatno sa različitim dioptrijama, jer joj je jedno oko izgledalo veće od drugog. Kada su je prošle, majka je u pola glasa rekla:
„Bože, kako su ljudi sa naočarima ružni.“
Ostavite odgovor