Јесен прође, ја се не запослих
Рашу је јутрос оставила његова девојка, Румена. У ствари није га оставила јутрос, само је он то јутрос сазнао. Претходних месеци, током бомбардовања се нису нешто чули, нити је она звала њега, нити је он њу, али је положио последњи испит на факултету и желео је да ту радосну вест подели са њом. Јавила му се њена мајка и рекла како се Румена удала и да нема више разлога да зове.
Падала је јака киша. Небо се савило да сиђе облак мрачне воде. А оно што се види са прозора небодера на брду, вероватно су извори водени. Ломио се, Раша, јако плакао, ридао мајци и оцу да је дубоко рањен.
Три дана и три ноћи Раша није могао да спава после оне информације. Али ће се испоставити да је оваква, веома јасна инструкција, била најбоље решење.
Терапеуткиња му је рекла да је у реду да негује културу сећања али да се окрене будућности. А у тој будућности, показаће се, да га је Румена напустила јер више није веровала да поред њега може да оствари каријеру на нивоу професора средње школе нити да може да јој обезбеди стан на крају булевара, три пијаце од центра нашег главног града.
То што га је оставила је можда и нека небеска правда, вероватно зато што је без много милости Раша оставио своју прву љубав.
Ostavite odgovor