U manjim varošima, vreme praznika uoči Božića uvek je bivalo čarobno. Ukrasne svetiljke i lampioni, šljašteći izlog poslastičarnice i gužva u mesnici, srebrne i zlatne trake prebačene preko zimzelenog drveća i zvona u centru varoši doprinosile su posebnoj euforiji, i za neke, ovaj period u godini značio je radost. Za druge, međutim, nebo noći ostajalo je tamno i nakon silnih vatrometa koji su tutnjali glasno u visinama.
Upravo jedne takve noći kada je Od Mozlin odlučio da umre, muzika u kafani Kod Vuka svirala je preglasno kao da je bila na zadatku da prekrije tišinu koju su ljudi nosili u sebi. Žuto svetlo zagušeno duvanskim dimom, kakofonično zveckanje čaša i prodoran amonijačni smrad koji je nemilosrdno dopirao iz odškrinutih vrata toaleta, mogli bi kakvom neobaveznom posmatraču dočarati utisak da su ljudi koji se okupljaju u ovom lokalu nagonjeni nekim čudnim porivom da sami sebe kazne. Oni su, međutim, u tom paklu dezorijentisanosti posredstvom alkoholne intoksikacije i izgubljenog osećaja za vreme, doživljavali čudnu satisfakciju samokažnjavanja koja se ogledala kroz razdragan smeh i veselje.
Jedino je stari Od sedeo sam u ćošku kod prozora zadimljenog od disanja. Čašu u kojoj beše ostao još jedan gutljaj jeftine lozovače, njegove pegave šake držale su drhtavo, ali čvrsto, kao da je taj komad stakla bio jedina nit za koju se držao pre nego što će zauvek sve pustiti. Desetak drugih ispijenih i muzgavih, stajalo pred njim poput sumnjivih, tihih svedoka njegovog pada. Te večeri, Odu niko nije prilazio osim konobara.
Nervozno gledajući levo pa desno, Mozlinove oči zastale su pred odrazom na prozoru. Čovek koji stoji, poguren, sa rukama spuštenim niz telo, kao da čeka. Kada je trepnuo, njegov odraz se vratio u normalu, ali osećaj da je nešto ostalo sa druge strane prozora nije ga napuštao.
„Vuče!“, viknuo je pre nego što je ispio. „Nemam više novaca. Da li bi mi usuo još jednu, pa da se rastajemo? Ostaću ti dužan.“
Kafedžija videvši da je za lek, ne reče ništa već samo namršteno klimnu.
„Idi kući Mozline“, rekao je kada je prišao starčevom stolu. „Šta god da je, pusti da prespava.“
„Problem je u tome što to neće zaspati.“
„Pusti da vreme uradi svoje, na to sam mislio.“
„Nemam ja puno vremena moj Vuče“, reče Mozlin trgnuvši rakiju. „Nema ga niko. Ne zaista.“
Tada ustade pa se zatetura. Stolica zaškripe kada se uhvatio za nju da ne padne, a Vuk ga podupre sa druge strane.
„Hoćeš moći sam, stari?“
„Da. Nije do alkohola. Dugo sam sedeo, noge nisu navikle.“
Kada je izašao na svež vazduh, Mozlin udahnu duboko i napravi par krupnih koraka ka Mostu slobode, pomislivši kako je to vrlo prigodan naziv za njegovo konačno odredište. Ulica je bila prazna jer sati bejahu kasni, a ljudi su imali običaj da Badnje veče provode u toplinama sopstvenih domova.
Od snega neočišćen trotoar presijavao se u njegovim suznim očima i koračajući tako prilično dugo pognute glave, oči mu behu prikovane za puteljak koji ga je vodio ka mostu.
A onda je video krv.
Najpre dve tri kapljice, kao da je nekom krvario nos, međutim, crvene tačke se pretvoriše u tanju, a zatim i u deblju traku sada veoma očiglednu s obzirom na belu podlogu snega. Taj ga je krvavi trag nedvosmisleno podsetio na redovne novembarske svinjokolje u mladosti. Da nije bio toliko pijan i rešen, možda bi se i uplašio. Ovako, hladan poput letnjeg špricera, poče pratiti kuda je trag vodio ne mogavši obuzdati radoznalost. Krvavi put vodio je sve do podnožja ulčne svetiljke koja je treperila kao da će se svakog časa ugasiti. Što se više približavao, krv je bila gušća i tamnija, kao da je gubila toplotu zajedno sa noći. Mozlinu se učini da čuje sopstvene korake iza sebe, ali kada bi se osvrnuo, snežna ulica ostajala je pusta.
Na kraju traga, oslonjeno na banderu ležalo je telo.
Bio je to on.
Isto krivo držanje, ista istrošena kapa, čak i poderan kaput sa zakrpljenim laktovima. Lice mu je bilo sivo, otvorenih očiju koje su zurile u prazno, a ispod vrata zjapila je tamna vlažna rana. Krv je još kapala, pravilno, strpljivo, poput sata koji odbrojava.
Mozlin ispusti prigušen krik, ali taj zvuk progutala je noć.
„Kasniš“, reče leš. „Odugovlačiš?“
Usne mu se nisu pomerale, ali glas je bio jasan, dubok i poznat, isti onaj koji mu se javljao u glavi odkako je ostao sam, isti onaj koji ga je svakog jutra podsećao na sve što je u životu izgubio.
Mozlin oseti kako mu noge klecaju. Usna mu je drhrala strahom, ali to nije bio strah od smrti. Sa smrti, Od Mozlin već je postigao dogovor.
Ovo je bilo više od straha. Ovo je bio užas od prepoznavanja.
„Ako si ti mrtav…“ zacvileo je. „Ko sam onda ja?“
„Ti si ono što ostane posle mene“, isceri se prikaza. „Odustajanje, krivica, umor i praznina.“
U tom trenutku, časovnik je otkucao ponoć.
Božić.
Zvona sa centra varoši zatutnjaše praznično, ali Od Mozlina taj zvuk podseti na duboki i teški damar crkvenih zvona na opelima svojih voljenih.
I tada, odzovni i u njegovoj glavi.
„Ne“, rekao je.
Svetiljka se konačno ugasila, a za njom počeše i druge na desetine metara udaljene, kao domino efektom. Sneg oko njih krenu da se topi, otkrivajući stare mrlje krvi – ne samo njegove, već desetine drugih, slojevite, ukopane u beton.
Mozlin udahnu duboko, a zatim pribrano pogleda u prikazu sa gađenjem. „Ne“, ponovio je. „Ko odlučuje? Ja…imam vremena. Ja imam…“
Prikaza se osmehnu, a lice pred njim poče se kruniti kao hladna klada na pepelu.
„Onda nosi“, šapnu, „nosi me dalje.“
***
Lahor sete koji je tražio pukotine na duši prestao je da duva kako su praznici odmicali, a Od Mozlin je prestao da pije.
Kod Vuka u kafani viđali su ga samo izjutra na pratiji šaha i šoljici kafe.
Često dok je sedeo na klupi i mrvicama hranio golubove, pogled bi mu sezao sve do Mosta slobode, sve do mesta gde se dva plavetnila sudaraju u miru.
„Onda nosi“, prošaptao bi tada. „Nosi me dalje.“
Ostavite odgovor