SUSRET

Nikad tako nisam bila ogoljena pred nekim kao tad, a mirno stajala.

Nikad nisam pomislila na to. Mada volim kožu neopterećenu viškom tkanine koja nas nešto štiti i steže u isto vreme.

Volim lagane materijale i nimalo lagane teme.

Puno puta sam pokušala da mi sunce dotakne svaki deo tela — to me podsećalo na slobodu.

Ali nikad nisam probala da pred prolaznošću stojim tako slobodno i bez straha.

Ne plašim se da mi sunce ošteti kožu, ali se užasno plašim bora na toj istoj koži, već pregoreloj od života.

Reklo bi se, sa strane, da sam hrabra i da volim rizik, da verujem u snove.

A zapravo, samo pokušavam da se otrgnem tome da me smrt pogleda.

Ili ja nju.

Da se sakrijem i eskiviram.

Da joj se umilim, pa da možda preskoči baš mene.

Dok god se krećem, analiziram, glasno govorim — živa sam, ovde sam.

Ima dana kad se umorim.

Pa svaka maska nestane.

Nestane sve ono što me štiti kao tkanina od sunca.

Onda budemo same.

Ja gola, ona uvek odevena isto — u istoj odeždi, satkanoj od straha, tuge, očaja i besmisla.

Hoće da me ogrne.

Bojim se jako.

A treba mi sad, sad mi jedino toplina treba.

Sad je jedino tražim.

U porodici, prijateljima, knjigama, poslu, nerođenoj deci.

Niko od njih ne nudi to, sem nje.

Dobro me poznaje i zna kad da se ušunja, da mi i kožu skine i uvuče se do kostiju, toliko da mi oduzme dah.

Nema izlaza, znamo se odnekud.

Zna ona da je došla samo da me podseti da živim.

Jer ja često zaboravim.

Zaboravim da udahnem, da stanem, dodirnem, osetim.

Ima nešto preče. Šta? Ne znam.

Valjda to — da se ne sretnemo.

To mi je jedino preče, a licemerno to obučem u brigu.

Kad god me vreba, osetim strah, za druge, za sebe, to mi nije strano.

Možda je on, ustvari, jedina mera toga da sam živa.

Zato ga i vidim stalno.

Ne merim život ljubavlju, zadovoljstvom, radošću,

nego strahom da ne bude izgubljen.

Jer hrabrost da voliš pod ruku ide sa strahom da je kraj.