Nisam nikad hteo, čak ni u sebi da priznam, naročito ne glasno, ali, umorio sam se, prilično… Verovatno dođe svakom, pa i meni, taj nepozvan trenutak kraja, dovoljno lukav i podmukao. Ja sam sazidan od strpljenja, ali ovaj umor me je potpuno iznenadio nespremnog, kao dobro sakriven potez u šahu. Da li negde postoje neka vrata kroz koja ću pobeći u drugi očaj, ili ću mudro, staloženo i duboko uzdahnuti zatvorenih očiju i hrabro se suprotstaviti samom sebi, svom strahu od neizbežnog? Molim te, okreni se, srce moje, na drugu stranu, možda postoji jedan drugi put obojen nadom, možda me čeka neko, možda čak i oni stranci koje sam ja prestao da čekam. O, koliko je smešno, da ti ne vidiš mesec koji zarobe tamni oblaci oktobra, koliko je tužno što predivnu muziku ove slatke tišine ne čuješ mojim ušima, koliko je bolno da ne osećaš ovu neprestanu ljubav mojim usnama? Koliko talasa mora su oprale moje usamljene obale, koliko preteških koraka je odjeknulo niz dušu svih mojih napuštenih prošlosti? Koliko hiljada suza se gorko osmehnulo mojim porazima? Kako se meri ta količina tuge izgubljenih reči…? Odjednom se uskovitla vetar, utihne šapat, i jedan nedužan jecaj se prolomi kroz besnu gomilu ljudi, traži spas, pruža ruke, ostaje nemo zatečen i odbačen u crni ugao ovog prokletog sveta… Slepim dodirima tražim tragove svetlosti koje mi užasno nespretno ispadaju iz ruku dok puzim u blatu svog nemira. Da li sam ikada pripadao ovde, stalno se pitam? Po čijem izboru sam stvoren da volim i da patim? Kao neka večita senka se šunjam prema nepoznatoj budućnosti. Na blede trenutke osvane milost tuđih zagrljaja, sevne poneki hitar pogled, kao zvezda padalica, sve dok se ne otrgne i zadnji stisak njenih uspomena… I tada, u konačnoj obmani svih iluzija o dirljivoj ljubavi, u trnju najbolnije melanholije, procvetaće moje telo slobodom sve dok ga iz korena ne iščupa dugo čekana oluja… Ne smem da padnem sada, naročito ne ovaj put, ovaj hiljaditi pokušaj, moram da nastavim ovu borbu, kao jedini preostali ranjeni vojnik, na kraju krajeva, i zastava se još uvek vijori u mojim rukama. Brišem svoje uplašene oči od jutarnje izmaglice… Ratuj uz mene sudbino ponovo, krenimo zajedno u još jedan poraz u nizu, jer, pobeda je samo tren kratke sreće, ponekad pomislim da je čak i smrt lakša kazna nego živeti bez nje….
Podeli
/
Ostavite odgovor