Uzimam štipaljku po štipaljku iz male korpice od vrbovog pruća i kačim veš na žicu. Korpica je zgodna: ima dugačku dršku, pa može da se okači na kraj žice, da ne moram da se saginjem za štipaljke.
U korpici je pre nekoliko godina bio buket – gerberi, moje omiljeno cveće. Dobila sam ih na poklon za 8.mart od svog praktičnog muža. Za njega je kupovina cveća bacanje para; on je za korisne poklone: bluzu, klompe, kućne papuče, čokoladu… Pa ipak je kupio cveće. Doduše, od prodavačice je tražio „kerbere“, pa ga je ona ispravila da su u pitanju gerberi. Kada mi je pričao o tome, osmehnula sam se: „Sreća da nemaju Kerbere, troglave pse iz grčke mitologije.“ „Šta ja znam, ja sam Srbin, nisam Grk“, odgovorio je moj muž.
Gerbere sam zavolela kada sam ih dobila na poklon od najbolje drugarice posle polaganja diplomskog. Crveni, žuti, roze – mali vatromet boja uvijen u celofan. Tada su mi postali omiljeno cveće i preuzeli prvenstvo nad gladiolama.
Gladiole su bile prvi buket cveća koji sam uopšte dobila u životu. Bilo je to na dan prijema prvaka u školu. Penjem se, u kratkoj svetloplavo-beloj haljinici sa faltama, sa belom kragnicom, šnalicom sa margaretama u kosi, malo izgrebanim cipelicama i flasterima na takođe izgrebanim nogama, stepenicama pred glavnim ulazom u „moju“ školu. Presreće me dečak iz drugog razreda. U plavoj školskoj radnoj bluzi, uredno zakopčanoj, u ruke mi utrpava tri struka gladiola boje meda. Takvu boju gladiola – baš boju lipovog meda – videla sam ponovo tek tridesetak godina kasnije, usput, u nečijoj bašti. Nisu bile obične, bele, žute ili crvene, nego baš boje meda.
U holu, na prijemu prvaka, sedela sam pored devojčice koja je u ruci držala jedan jedini, krupan crveni karanfil na dugačkoj dršci. Ja sam gledala u njen usamljeni karanfil i bila sam srećna što imam taj veliki buket – skoro velik kao i ja sama – jedva sam ga držala jednom rukom. Devojčica je gledala u moje gladiole i kao da se čudila; izgledalo je kao da je ljubomorna. Kasnije sam uvek, kad god sam birala cveće za vazu, birala gladiole.
Sledeće cveće dobila sam takođe u prvom razredu, u proleće, od druga iz odeljenja: plavi jorgovan koji je rastao ispred njegove zgrade. Mislila sam da je taj dečak zaljubljen u mene, ali nije bio. Samo je bio pažljiv drug.
Na novi buket trebalo je pričekam baš duže vreme -dobila sam ga tek mnogo godina kasnije – kada sam diplomirala. Pa opet, posle još mnogo godina, na venčanju: po narudžbini opet gerbere. Zatim kada sam se porodila. Pa eto, za 8. mart. Za razliku od moje sestre, koja je svake godine od ujaka za rođendan tradicionalno dobijala hrpu lala, jer joj je rođendan sredinom aprila, kada su lale u punom cvetu. A osim toga, ujak i ujna imaju punu baštu lala.
Majka mi je, dok sam bila mala, tepala „moj roze zumbulić“, sestri „moj plavi zumbulić“, a dečaku koga je čuvala „moj beli zumbulić“. Ali nikada nisam volela zumbule – od njihovog mirisa bolela bi me glava.
A eto, poklon buketa gerbera u korpici ipak se pokazao praktičnim. Gerberi su trajali, trajali dok ih je pojio sunđer natopljen vodom. Onda su se osušili i ostala je korpica za štipaljke.
Ostavite odgovor