POVRATNIK

Eh, ma da sam samo znao da ću tako proći

nikada vam ovim svetom prošetao ne bih.

Po rođenju, istog trena, sklopio bih oči

te bih tako spaso sebe muka nepreglednih.

Jer ko mlađan već se nađoh u najcrnjoj bedi

gde i kora suvog hleba poslastica beše.

Majka, otac i ja – dete, prepušteni sebi

živesmo u selu gde svi drugi izumreše.

A kada mi majku bolest nepoznata satre

u tri dana nakon nje se razbole i otac.

Čitav mesec svedočih gde gase mu se vatre

dok se on sa strašnom smrću hvataše u koštac.

Pa kad mu sudnji dan osvanu, on vrisnu,

“Vratiću se, mili sine, ne idi iz sela!”

Gledajuć me kroza suze, dlanove mi stisnu

pre no što mu duša ode, bolesna i svela.

I ostadoh tako samac u toj tihoj kući,

kao car u carstvu mrtvom vladah ni nad kime.

Sa nepunih deset leta, teško gladujući

stupio sam zastrašeno u predvorje zime.

Ali tamo, sem studeni, susretoh još nešto,

nešto o čem nisam kadar misliti nit sniti.

Opazih ga, elem, kako prikrada se vešto

međ šljivike što mu senku ne mogaše skriti.

Belog poput samog snega kroz koji mi stiže

pokojnog prepoznah oca u sutonu dana.

Tek najednom, eto ga gde mrtvi pogled diže

“Ne plaši se”, reče, “sine, vodim te sa nama!”

Na te reči se od straha sasvim obeznanih,

usled čega korak samo ustuknuh unatrag.

Potom gledah gde usana čudno nasmejanih

voljeni mi otac naglo stupiše na prag.

I tad krv u meni jurnu, kao besna reka,

goneći me da spasavam mlađahnu mi glavu.

Da kroz prozor ne iskočih, sred dubokog snega,

nema sumnje, spoznao bih samrtničku stravu.

U bezumni beg se dadoh, razderavši pluća,

bez hrabrosti da se makar osvrnem za sobom.

Iza leđa dečačkih mi ostala je kuća,

u koju ne kročih više, nit okom, nit nogom!