Iza naše kuće – čujem je, šapuće.
Neretko me zove da zidamo dvore.
Nestane u trenu, tačno pred svanuće,
nema sumnje, smrtno, plaši se od zore.
Iako se nikad nije predstavila,
znam starica to je, kao moja mati.
Pogurena, prosta, davno ostarila
i odavno spremna u prah da se vrati.
Tek ponekad samo ugledam joj skute
al se brzo skrije, izgubi se vešto.
Zamaknu za ćošak njene noge krute
pre nego li uspem da izustim nešto.
Potom tihi tajac al samo na kratko,
jer u ponoć isto kolo se zavrti.
Deset leta istovetnih živim, eto tako,
verujuć u život, nadajuć se smrti!
Ostavite odgovor