MRLJA

MRLJA Ima jedna balkanska mrlja Gde u pesmi veliča se hrabrost, Ta ružna mrlja kartu sveta prlja, Jer tu živi neka odvojena stvarnost. Podivljala priroda ugušena smećem. Ljudi toče skup eliksir smrti. Po vazduhu se piše, može da se seče, A narod mutav – ćuti. U oglasima prodaju detinjstvo. Iza ćoška niče zabranjeno seme. Užitak i blud za rod je ubistvo – Njima Sovinjon, nama mulj iz česme. Neke strane oči diktiraju tempo; Đavoli paravan pronašli u veri. Za govornicom lik bez senke Prekraja zakon po sopstvenoj meri. Ko se digne – dva šamara spreda I preko kičme udarac kolenom; Neki mrak se spustio bez reda, A zrno sačme oslovljava te imenom. Kod nas cigle padaju na glavu, Beton, crep, ploče, armatura, Za velikomučenika u čast i u slavu Mladosti put u smrt nam se gura. I sve je tamo u crno zavijeno Sa mašnicom i šljokicom na traci; Narod vrišti i skiči izbezumljeno! Slute li se to slobode znaci? Imao sam voćnjak i njivicu plodnu, Sad džinovski dimnjak visoko se diže; Zlodela ne mare za reč izrečenu; Ja ustah za svoje – pas mi rane liže. Kome reći za tu crnu mrlju? Kako tintu skinuti sa karte? Prodate su duše poharale Sve lepote – ostaće nam parte. Reke mleka po betonu klize, Hipokrat se u grobu prevrće, Likovi za psihoanalize Seku svud po avliji drveće. Je l’ moguće da toliko smeća Među takav narod da se stvori? Razdeljeno i izmrcvareno, Porobljena krv kada će da provri? Dao bih sad imanje svoje celo Da ga ne uzeše za kopanje rake, Samo nek ne bude za naše opelo, Već stoletna kazna za ove ludake! Ali čak i kad odu – ostaće seme, Iz pukotine starog sveta ono niče! I psujem sudbu što kukavički ćuti, I kunem reči što tvore lažne priče! Zato kaži šta ću sa tom mrljom? Imamo li pomoći od Boga? Probao sam i pravdom i voljom; Ja i dalje ljubim bližnjeg svoga. A blizak mi nije onaj čovek Što vrat meri radi lakšeg preseka. Ima još ljudi što će za ovaj vek Da osvetle obraz naših predaka.