Кад бих могла да зауставим време,
па да се вратим неколико корака уназад,
онда бих се смејала јаче и хрлила да упијем
сваки сунчев зрак, пустила бих душу да рукама радости загрли нови дан.
Кад бих могла да зауставим време,
не би ме растужила небитна ствар и не бих преиспитивала свако мишљење и став,
живела бих живот онако како умем и знам.
Кад бих могла да зауставим време,
прекорела бих усне за речи које није требало рећи,
рекла бих очима да спусте ролетне, да не гледају у туђе двориште.
Рекла бих ногама да успоре, да не трче тамо где нису позване.
И рекла бих глави да успори, не мора све одмах да се сложи.
Кад бих могла да зауставим време,
не бих била овде где сам данас,
не бих корачала путевима овим,
већ неким другим, страним и далеким
не бих трчала ка сновима сакривеним иза облака меких.
Волела бих да зауставим време, бар на трен,
Да схватим шта умем и шта смем.
Да заборавим прошлост и не марим за будућност,
Да ухватим овај тренутак, светао и благ,
Да на овој земљи оставим свој траг.
Волела бих да на трен постанем дете,
да се никад не сетим јутарње сете,
сломљеног срца и пропалих снова,
волела бих да постанем особа боља.
Кад бих могла да зауставим време,
променила бих гомилу ствари,
али у међувремну човек остари,
па све те ситнице заборави.
Кажем, волела бих да зауставим време,
да променим датум и годину рођења,
али то више не бих била ја, оваква каква сам сад.
Зато, волим овај живот свој , светао и благ, иако није лак, али волим га
јер ми га је Бог дао на дар.
Ostavite odgovor