Како ли ћу…

Изнад реке, што уснуло тече,

Множе се и лете,коњици од виле.

Рој до роја, скоро свако вече,

Просипа дукате,крилима од свиле.

На другој обали, притајени алас,

Чекајући улов, предаје се сну;

Док лелујави вихор носи талас,

И речну свежину, реску и мирисну.

Очаране игром титраја у бљеску,

Наше дечје руке, покрећу се саме.

Цртајући срца у топломе песку,

Грле се и милују, једна другу маме.

А одсјаји сјајни, искрсли из низа,

Озарише нам нежне, дланове и недра.

Сретоше се погледи,случајно изблиза,

Додирнуше се усне и наша лица једра.

Још топлином, образи ми бриде,

А срце лупа, када видим површ реке,

Јер нам очи, истим жаром виде,

Ехо љубави прве,садашње,а далеке…

Стојим крај Рајне, на сличном месту.

“Да л’ ме милује вихор ил’ руке твоје?”

-питам се, гледајући рибе у мресту:

“Како ли ћу… без љубави твоје?”