Vale moje duše nose suprotne struje,
Dva suprotna vetra podižu oluje,
U meni leži dete što voleti hoće,
Potire ga pesnik s bremenom samoće.
.
Snoviđenja me more i muče mi dušu,
Pa vrt svojih snova osudim na sušu,
Da ne cveta grmlje u kom đavo drema,
I čini da sanjam o ženi koje nema.
.
Koju samo jednom nebo zemlji šalje,
Iako ni samo je nije videlo i dalje,
Al ko proročanstvo obeća je meni,
I prokle na večnost snivanja o ženi.
.
Građena mi, tako, duša na dve vode,
Na vrelu snova, pod nebom slobode,
Zagledan u snove, rukom nebu sežem,
Raspet međ njima, setom sebe vežem.
.
Osuđen na život u dva sveta razna,
Shvatih kako dar postane ti kazna,
Kako sopstvena duša postane breme,
Kad se pesnik rodi u bezdušno vreme.
.
Vreme kad ljubavi nema, niti se ceni,
Okovan sam ovde, ko Prometej na steni,
Al život, na kraju, život bio ne bi,
Da i Herakl i Zevs nisam samom sebi.
Ostavite odgovor