Pod tmurnim velom polusvesti,
Pogledom tražim kakav znak,
Da puzlu na pravo mesto smesti,
I razbistri ovaj čudan mrak.
Vazduh težak, hladan i veoma gust,
Uz jektičavi jecaj napušta mi grudi,
Osećam se kao zamak, oronuo i pust,
Večno šiban olujnim pogledima ljudi.
Zglobove mi grebe leden dodir čelika,
Kolenima podupirem da ne padne pod,
Proždire me tama, kao more velika,
U santu se strasti zabio moj brod.
Platno tišine cepa odjek koraka,
Pred sobom nazirem obrise čoveka,
Stomakom mi sevnu neka slutnja opaka,
Da me pravi užas, zapravo, tek čeka.
Začuo sam zvono, na glavi osetio udar,
Dok skupljao sam misli, gubio sam dah,
Hteo bih da vičem, ko zatrpan rudar,
Al džabe usne mičem, glas postade prah.
Palice me teške čekićaju ko stenu,
Pred očima mi igraju plameni jezici,
Njihova me svetlost iz slepila prenu,
Rastera mrak u kom leže grešnici.
I na sekund videh tu tamnicu svoju,
Na zglobovima teške okove od snova,
Sopstvene senke u streljačkom stroju,
I rešetke na mestu zidova i krova.
Stvorene da stalno gledam na slobodu,
Dok pod čizmom sopstvenog očaja ležim,
Al čak i kad sve senke bestraga odu,
Zar, ipak, na kraju, od slobode bežim?
Sežem rukama ka nebu, ali zemlju grlim,
S nogu lance skidam, na ruke ih vežem,
O večnosti sanjam, al truleži hrlim,
Život gledam, dok smrt rukom stežem.
Ko je taj drugi, koga krijem ja u sebi?
Koji sve moje aveti oslobađa svagda,
Postoji li svet, na kom ga bilo ne bi?
Da bar na dan svojim životom vladam.
Postoji li beskraj da u njem’ se skrijem,
Od krajeva bezbroj što nada mnom stoje?
I u njemu streha, da malo gnezdo svijem,
I odmorim najzad krila duše svoje.
Ostavite odgovor