Beznadežna, okamenjena glavo,
u snu tvoj dah roni plićacima močvarnim.
Mrak ti je u plućima, lokvanji železni
kapije čuvara što umrli su davno.
Telo tvoje nije, samo senka visprena,
koja bez kičme, sada pluta
kroz vijugave grozdove divlje.
Oči, čeljust, kandže i zvuci pakla.
U noći svet cveta, pupoljak gorki,
ranjava te trn i oko mu noćno bdije.
Mračno nebo šapuće kraj zvezdama,
a zora, zaleđena, u vremenu ostaje.
Vaskrsni, dečače, život te grli.
Izađi…
Ostavite odgovor