Досадна априлска киша је тукла
Но ипак дође Михаела
Осим чудног бугарског акцента
Својих безбрижних двадесет љета
У мој атеље је донијела
Без лажног стида одмах се свукла
И легла на отоман да позира
Тканину набрах у драперије
да више истакне, што мање скрије
Изложена оку што нема обзира
Лагана музика и тишина мукла
Сваку сјенку непостојећих бора
И сваки ценат те коже што блиста
Пренијех помоћу дрхтећег киста
На бијело платно, величине мора
Свакако, на крају брука би пукла
Да умјетник уморан легао није
После тог дивног подухвата
И више него успјешног акта
Крај своје музе, отров да пије
Ostavite odgovor