Ćale je udavio mačiće
što su se okotili u šupi.
Priča mi, bezbrižno natežući rakiju.
Ćutim.
Sestra se danas javila iz Berlina.
Udala se tamo za nekog matorog Vilhelma,
za papire.
Srediće i meni da dođem za godinu-dve.
Čestitam i gasim skajp.
Keva u kuhinji plače za mačićima,
ko da nije ona ta
koja je ćaleta naterala da ih se reši.
Krivo joj, kaže,
nije znala da će da ih baci,
a lično mu je dala džak.
Dok sedim za porodičnim ručkom,
zamišljam da sam se rodio negde drugde,
možda baš u Berlinu,
ili negde gde je reka reka,
a ne groblje.
Zovu me sestra i Aleksanderplac,
ali zove me i reka,
glasna ko mačke u februaru.
Ostavite odgovor