Odsekla sam jezik pisaćoj mašini.
Poslednja pisma adresirala na poslednje dobre duše.
Štap mi je u ruci legao kao pero.
Šešir mi nije bio potreban.
Nikakve navike ne mogu nas sprečiti da postanemo pritoke
kad za to dođe čas.
Džepovi su mi puni kamenja:
siv, grub kamen lažnih poslednjih dana;
mermerne krhotine našeg parčeta neba
od kog ni temelj nije ostao
kada su pale bombe;
belutak koji podseća na prvi put
kada sam poželela da umrem.
Ostavljam štap na obali
za matrone i mudre starce,
šešir mladićima bez doma.
Konačno tečem koritom
koje sam dugo, dugo kopala.
Ostavite odgovor