Zemlja i ja smo se oduvek poštovali,
ali se nikada nismo voleli.
Za život na zemlji potrebna je snaga
i žuljevi na gnevnim šakama
s kojima se rađaju svi muškarci u mojoj familiji,
sem mene,
rođenog sa ženskim rukama
i bokserskim kukovima.
Uvek sam smatrao da zemlja daje premalo
u odnosu na žrtvu.
Brat i ja — naslednici pohlepnog tla,
u koje se on poslušno uliva.
Bore na licu dede,
srčani pritisak oca
i naduvene ruke brata
teži su od njenih zahteva
za neravnomernu trampu.
Ja je napuštam, a on ostaje,
on, koji je voli samo malo više od mene
i koji bi se možda celim bićem uneo u nju
da nije kostiju koje svako malo iskopa
nepažnjom povučeni plug.
Mene je papir od odvojio od motike,
i nikad nisam mogao da zapamtim
gde se njive i livade nalaze,
niti kad se šta seje, žanje i bere.
Zemlja me nije naučila kako na njoj da živim,
ali me je naučila kako da stvorim i trajem,
iako se od stvorenog ne može živeti.
Pred povratak u armirani beton
gledam žito koje teče između detinjih prstiju,
i pitam se, kad bih je voleo,
da li bih ovde, među svojima,
našao istinski dom,
ili bih iznova žrtvovao
zlatnu telad i mrtva prijateljstva
jureći bliskost kamena u pogrešnim gradovima?
Nisam stekao nauk u nedrima crnice,
ali jesam kako da je čuvam,
i kako da da joj kažem: neću.
Ostavite odgovor