#želje#nadanja#svesnost#novagodina
Balansiram
na rubu budućnosti,
na ivici dana
koji mi spašava život.
Žongliram
na knedli u grlu
zbog koje ne mogu
da viknem glasno
bez bojazni da ću se okliznuti
na sopstveni eho.
A moram da vrisnem
da se svi učaureni strahovi
rasprše kao mali meteori
izbačeni iz neke daleke galaksije…
Da utihnu usput, u letu,
ili puknu nadglasani nadom
oživljenom u poslednjem minutu
poslednjeg sata
ovog skoro već bivšeg dana
ove skoro već bivše godine …
Da u zaletu
uhvate poslednje iskre
hipnotičnog ushićenja
lepotom življenja.
A ako život već ide dalje,
neka se presijava
u svim bojama celofana
salonskih bombona
što se razigrano njišu
na nakinđurenoj jelki.
Neka i moj lik oživi
u svim tim šarenim ogledalima
svestan trenutka prelaska
u novu realnost.
I neka vrisak postane pesma!
Ostavite odgovor