Pale senke postradalih,
niču na davno usnulim njivama.
Još jedan boj krvlju natopljen,
gori u bezdan i večni plamen postojanja.
Još jednom će na toj zemlji zaspalih patuljaka
nići novi svet današnjice,
a njihova će deca hladnim suzama,
zalivati krvave ulice.
Boj kakvog ne vide život,
smrću i kricima će opisati,
kada budu slavili,
novog pobednika.
Na toj zemlji beše ratova silnih,
ali nijedna duša ne pogibe,
tu su zemlju rastrgali vragovi,
a sastavljali nebeski anđeli.
Iz pepela je ta zemlja nikla,
i na krilima dvoglavog orla vaskrsla,
u jednom danu sto čuda preživela,
pa ipak se u nebesa vinula.
Taj je narod proklet,
mukom i patnjom zalivan,
tugom i bolešću hranjen,
pa ipak izrastao u najlepši cvet.
I kako ne slutiše ni ptice, on postade snažan.
Kao ajkula u moru vrebajući svoj plen,
on postade moćan i glasan,
kad svi misliše biće nem.
Takvo čudo ne vide ni čovek ni svet.
Takav narod jadan,
mučan, prgav i gladan,
pa ipak izraste u najlepši cvet.
Ostavite odgovor