GENOCID U GAZI

Saša Milivojev

GENOCID U GAZI

Bombe i vrisci
vasionom odjekuju.
Hiljade majki beže
sa mrtvom decom u naručju.
A svi se prave da ne vide i ne čuju,
Svi, kao i ti.

Gaza moja krvari.
Gomilaju se leševi.
Jedu ih mačke, zmije i pacovi.
A svi ćute, pa i ti.

Boj se bije,
istina se krije,
krv se lije, lije.
Sve se ruši i nestaje.
Nema više ni kapi suze
da je zemlja upije.
Samo pepeo i dim.

Napale su ubice
škole, mostove i bolnice,
pobeći će čak i ptice,
neće više biti ni cveta, ni trave,
pobiće čak i mrave.

Bez struje i vode,
noći plaču hladne,
zamrzle se bebe gladne
kao sante ledene.

Monstrumi sve redom kolju,
sve pustoše i proteruju,
smeju se, pevaju, i psuju,
dok prokleti novac umnožavaju.

I niko da ih zaustavi,
niko, pa ni ti.

Ostaše samo ruševine
delovi tela ispod prašine,
krvava stopala, prsti,
kosa, i dečije šake,
pune rake!

A u rukama mrtve majke
jedna beba plače,
krv se u more pretače,
ali život neće stati,
da pati – znaj: Bog neće dati,
ona će se Gaza zvati.