ПТИЦА БЕЗ КРИЛА
Ниси ти била истина само кратак сан
На мојим длановима оставила јутро у маглу обучено
То јутро вучем са собом као проклету амајлију
Умотао сам се у то тмурно свитање твога сновиђења
Утвара, бијела као слоновача утка у моје вене стазу по којој те бјесомучно тражим
Вртим се ка сунцу као дјечија вртешка
Са кловновским изгледом плашећи властиту сјенку
Ударам у затворена врата направљена од твојих неизречених ријечи
Сваки прозор има решетке у које узидах кости своје
Заглављен у том празноме простору упличем се у паукову мрежу
Љепљив траг љуби врхове мојих јагодица
Оставивши печат твога отрова у напуклој чаши исувише слаткога вина
Та паукова ружа то су челични ланци
Којима си на мојој души оставила секвенце својих трагова
Склапам мозаик твојих очију, носа, твога осмјеха
Али све се распада у сиви прах мојих неуспјеха
Кроз стакло пржи зрак оранж поморанџе
Сок капље на моје усне до крви изгрижене
У грлу ми се скупља тишина у којој вриште
слова имена твога
Скупљам своје остатке што се од хриди поломише
И лажем себе да ти дах осјетим
Да ти прсте хватам и да се тај лед са њих у живот претвара
У огледалу материјализујем лик твој
Тонем у магновењу још једне бесане ноћи
Са жељом да ће те нови дан претворити у птицу без крила!
СОЊА МРАЧЕВИЋ БРАТИЋ
Ostavite odgovor