Кад помислим на дрво,
пред оком ми оно Васка Попе
у његовој „Велеградској песми“,
а не шљива под којом ће преостали да стану.
Очеви, дабогда ово дрво заливали.
Кад помислим на фрулу,
пред оком ми она Момчила Настасијевића,
ода пастирској чистоти у нама,
а не она што се за појас заденути мора.
Браћо, дабогда ову фрулу у себи засвирали.
Кад помислим на славне претке,
пред оком ми „Светли гробови“ Јовановића Змаја
да подсете колико дугујемо стаблу родословном
и јесмо ли достојни да се у њега уклесамо.
Децо, дабогда оживели Чика Јовине идеале.
Кад помислим на „Наше дане“,
пред оком ми они Владислава Диса,
песма мрака, што из таме вришти –
Србија ће боља бити кад сви бољи постанемо!
Народе, дабогда осветлио наше дане будуће.
Ostavite odgovor