More i starac (balada za gitaru)
(posvećeno poeziji M. Šobića:
`A noćas me more pita
baš na istom žalu tom
u zagrljaju mjesto s kišom
zašto ne dođoh sa njom…`)
Kilometri dugi, ludi, čelom su mi bajno prošli.
Vode, trave, okeani, zemlje što su hladne bile,
sve žalosti pečalbara,
u jednu se strofu slile.
Otišo sam bez pozdrava, nadobudno, iz kafane
i uz pratnju one pesme Volelo se mladih dvoje,
sav ubeđen da ću jednom
reći sebi: vredelo je!
Mlada duša htela život, da zaradi, sve da proba.
Pod jedrima, mesto krova, prebrodio razne stvari.
Timun rukom tako nisam,
veslao sam na gitari.
Svirao sam šarnoj sorti, i bogatoj i prokletoj.
Za kap pukog dostojanstva, rasprodavo stih i tugu,
nisam mogo da se vratim,
spalio sam svoju prugu.
Pratila me njena senka. Nežni obris toga tela,
lelujao iznad mene u kolutu sivog dima,
dugih noći na palubi
grlila me kad je zima.
Navikao da je nemam, navikao da me nema,
darujući drugim sreću, potrošio jedan vek,
pune oči, prazno srce,
more psuje starac prek.
Ostavite odgovor