Пјесма роду

Мој народ сам узвишен, дичан,

остављен  на сред раскршћа,

бритка сабља Обилић Милоша,

крсташ барјак Бошка Југовића.

Дрско пријети отргнута рука

испод топлог мајчиног скута

злотвору, туђинцу, тиранину

у страну куго, склони се с пута.

Васкрсла хајдучка мишица,

тврде  руке жуљевите голе

пред којим се Цариград тресе,

тим црним сељаком из Тополе.

Из расутог ће пепела и праха

васколико српство да се диже,

бисере славе златом опточене

из огња и крви поново да ниже.

Мој народ сам, с вјером у Бога

пркосно између запада и истока,

погледа упртог у звјездано небо

док рана крвари дубока, дубока.

Мира Којић Ђорђевић