Iskreno, tog dana sam najmanje ocekivala da cu sresti njega. Isla sam do prodavnice u trenerci, sa kosom vezanom “na brzinu” i facom osobe koja je samo htela hleb.
Kunem se, nisam nikad pomislila da cu ga vise sresti. U mojoj glavi ta prica je bila zavrsena, spakovana, zatvorena. Milan je bio “nekad”. I to daleko nekad.
A onda — red u prodavnici. I osetim neciji pogled. Okrenem se — Milan.
U tom trenutku mi se sve poremetilo. Nije mi bilo svejedno, ni najmanje. Srce lupa, ruke hladne, a ja pokusavam da izgledam kao da mi je potpuno normalno sto stojim tri koraka od nekog ko me je nekad drzao za ruku kao da sam mu ceo svet. Rekla sam nesto glupo, naravno. Uvek kazem nesto glupo kad mi je stalo. On se nasmejao onako poznato. I tu me je dotaklo. Bas me je dirnulo. Kao da me je vreme vratilo par godina unazad bez pitanja.
Pricamo o nekim obicnim stvarima, a izmedju recenica stoji sve ono sto nismo rekli. I shvatim — drzi me jos. Ne kao pre, ne ludo, ne dramaticno. Ali negde tiho, ispod koze. I to me je najvise iznenadilo. Nisam mislila da ce me ikad vise dotaci. A eto… Milan na sred reda sa hlebom, i ja opet ona ista. Malo zbunjena. Malo ranjiva. I ocigledno, jos uvek pomalo njegova.
Vratila sam se kuci sa hlebom koji sam zaboravila i sa osmehom.
Jer nekad je najuzbudljivije to sto zivot ubaci nekog iz proslosti zbog sadasnjosti.
Ostavite odgovor