O društvu najčešće razmišljam u trenucima koji nemaju nikakvu teorijsku težinu. Dok stojim u redu u prodavnici, dok slušam kako neko iza mene uzdiše bez razloga, dok gledam ljude kako proveravaju telefone iako znaju da ih tamo ništa ne čeka. Tada se vidi ono što ne ulazi u statistike i izveštaje. Društvo u malim pokretima, u tišini između dve rečenice, u načinu na koji ljudi nose svoje dane.
Velike priče o društvu uvek dolaze kasnije. Najpre dođe osećaj da nešto ne štima, ali da niko ne zna tačno gde. Da se pravila menjaju dok pokušavamo da ih naučimo. Da se vrednosti pominju, ali retko primenjuju. U tom prostoru nastaje potreba za pisanjem koje ne traži dozvolu i ne pretenduje na konačnu istinu.
Živimo u vremenu u kojem se brzina podrazumeva, a razumevanje se odlaže. Generacije žive jedne pored drugih, ali ne govore istim jezikom. Stariji se sećaju stabilnosti koja je nestala, mlađi se snalaze u nestabilnosti koja nikada nije ni pokušala da bude stabilna. Između njih ostaje tišina u kojoj se često rađaju nerazumevanje i strah.
Tekstovi u ovoj kategoriji nastaju iz tog međuprostora. Iz pokušaja da se opiše svakodnevica koja je previše složena da bi se svela na mišljenje i previše lična da bi se pretvorila u opšte mesto. Ovde se piše o radu koji ne ispunjava, o odmoru koji ne odmara, o komunikaciji koja se svodi na reakcije, a ne na razgovore.
Društvo se ovde posmatra kroz lično iskustvo, ali bez zatvaranja u sopstvenu perspektivu. Autor ne stoji iznad sveta koji opisuje, već u njemu. U istim redovima, istim gužvama, istim neizvesnostima. Pisanje postaje način da se zabeleži pritisak koji se ne vidi, ali se oseća u svakom danu.
Ovi tekstovi često nemaju jasnu poentu. Imaju tok. Kreću se kroz misli, uspomene, situacije koje deluju beznačajno, ali nose u sebi širu sliku. Ponekad je to razgovor koji se nikada nije završio, ponekad sećanje na način na koji su stvari nekada funkcionisale, a ponekad samo zapažanje da se ljudi sve ređe gledaju u oči.
Društvo se ovde ne idealizuje, ali se ni ne osuđuje. Posmatra se pažljivo, bez želje da se pojednostavi. Jer pojednostavljivanje je često oblik bežanja. Umesto toga, tekstovi pokušavaju da ostanu u složenosti, u kontradikcijama, u onome što je istovremeno i blisko i neuhvatljivo.
Pisanje o društvu znači priznati sopstvenu uključenost. Ne postoji neutralna tačka sa koje se može sve sagledati. Postoji samo lični ugao, i spremnost da se on preispita. U toj spremnosti leži vrednost ovih tekstova.
Ovo je prostor za razmišljanje koje ne traži saglasnost, ali poziva na dijalog. Za tekstove koji ne nude rešenja, ali nude jasnoću u postavljanju pitanja. Za autore koji osećaju da svet u kojem žive zaslužuje više od površnog komentara.
Društvo se stalno menja i stalno nam izmiče. Pisanje je jedan od retkih načina da mu se priđe dovoljno blizu da se vidi, makar na trenutak, pre nego što ponovo promeni oblik.
