Letnja žega osamdesetih godina u Subotici imala je svoja stroga, nepisana pravila. Asfalt se topio, odrasli su bili na poslu, a mi, deca, vodili smo ogorčene teritorijalne bitke. Naš štab je bio strateški pozicioniran iza zgrade, na jednom komadu travnate površine koji je nekim čudom preživeo nemilosrdnu urbanizaciju. Bilo nas je tačno devet. Nelika, Nada, Marija, Nena, Vesna, Jaca, Milena, Suzana i ja. Zauzeli bismo busiju, raširili ćebad i satima vodili kompleksne paralelne živote u kojima su naše lutke slavile rođendane, išle u školu i rešavale ozbiljne egzistencijalne krize u parku.
Međutim, svaka utopija ima svoju zmiju, a naša se zvala baba Rozika.
Baba Rozika je živela tačno iznad livadice, na prvom spratu. Bila je to žena čiji je jedini hobi bio hronično nezadovoljstvo, a glavna misija na zemlji ometanje dečije radosti. Naše igranje ju je iritiralo do te mere da je razvila sopstveni, vrlo efikasan sistem za rasturanje naših piknika. Svakog dana, tačno kada bi proslava rođendana plastične bebe dostigla vrhunac, sa neba bi se sručio lokalizovani pljusak. Baba Rozika bi, sa snajperskom preciznošću, izručila dve pune čaše hladne vode pravo na našu ćebad, prekidajući našu idilu uz pobedonosni tresak prozorskog okna.
Jednog dana, mi tako male, ali taktički potkovane stalnim vodenim porazima, rešile smo da promenimo pristup. Ako već ne možemo da se igramo u tišini, preći ćemo u umetničke vode. Dogovor je pao, svaka će doneti muzički instrument koji ima u kući.
Sutradan oko podneva, naša livada je ličila na probu raštimovane filharmonije. Imali smo ozbiljan arsenal: tri plastične frulice, jednu melodiku kojoj je nedostajala dirka, mali dečiji klavir koji je nikada nije bio štimovan i jedan plastični bubanj.
Naš koncertni repertoar bio je, istini za volju, prilično sveden. Sastojao se od tri kompozicije: „Na kraj sela žuta kuća“, početka „Kondorovog leta“ (samo prvih desetak tonova, jer dalje niko nije umeo da odsvira) i, kao kruna našeg avangardnog opusa, državna himna, „Hej, Sloveni“, koju smo svi morali da naučimo da sviramo na času muzičkog.
Zauzele smo pozicije. Baba Rozika je, negde gore, već čula komešanje. Mogle smo gotovo da osetimo kako puni svoje vodene topove na sudoperi i prikrada se prozoru, sa onim poznatim zlobnim osmehom na licu.
A onda smo mi krenule…
Počele smo sa himnom. Iz devet dečijih grla i šest raštimovanih plastičnih instrumenta prolomio se zvuk koji je pretio da sruši fasadu zgrade. „Hej, Sloveni“ je ječalo dvorištem, dramatično, falš i beskrajno glasno.
Gore, na prvom spratu, odigravala se prava psihološka drama. Baba Rozika je podigla čašu, spremna da započne potop, ali ruka joj se odjednom zaledila u vazduhu. Njen mozak, oblikovan strogim pravilima osamdesetih, poslao je hitnu poruku telu, „Stoj! Himna se ne prekida! Uz himnu mora da se stoji mirno!“
Baba Rozika je ostala skamenjena pored prozora, sa čašom punom vode, zarobljena u geopolitičkoj zamci koju je isplelo devet devojčica. Da li da prospe vodu? Ali, prosipanje vode na „Hej, Sloveni“ bi se lako moglo protumačiti kao čist kontrarevolucionarni čin! Šta ako je neko od komšija vidi? Šta ako je prijave predsedniku Mesne zajednice? Možda bi joj oprostili zbog starosti, ali njoj se njen jednosobni stan ipak više sviđao od potencijalnog letovanja i rekreacije na Golom otoku.
A da stvar po nju bude još gora, naša filharmonijska izvedba nije prošla nezapaženo ni na parteru. Prvi je naišao komšija čika Zvonko, vraćajući se iz radnje sa polubelim hlebom i mlekom. Čuvši prve, bolno raštimovane taktove državne himne, Zvonkov urođeni samoupravni refleks odradio je svoje. Zastao je na stazi, spustio cegere pored nogu i automatski zauzeo stav mirno. Odmah za njim, pojavila se tetka Kata sa drugog sprata. Videla je komšiju kako stoji kao kip, čula melodiku koja se bori za vazduh, pa se i ona pridružila obustavi kretanja.
U roku od tri minuta, oko naše livade formirao se mali, ali disciplinovani vod stanara u prolazu. Svi su stajali mirno, svečano i pomalo zbunjeno, odajući počast domovini uz zvuke plastičnog bubnja. Gore na prozoru, baba Rozika je, videvši masovni patriotski zbor, samo čvršće stegla čašu, shvativši da je potpuno opkoljena.
Kada smo konačno odsvirale poslednji akord, preživevši i melodiku i sopstveni nedostatak sluha, komšija Zvonko je obrisao znoj sa čela, tetka Kata se nasmešila, i na naše apsolutno zaprepašćenje, počeli su da tapšu! Prolomio se iskren, topao aplauz.
Nas devet, potpuno nesvesne da smo upravo suspendovale kućni red snagom muzike i patriotizma, bile smo pogođene čistom slavom. Ponosne kao da smo upravo osvojile prvo mesto na Evroviziji, poklonile smo se publici. A onda, ponesene ovim neočekivanim trijumfom, uradile smo ono što svaki veliki umetnik radi na bis, odsvirale smo himnu još tri, četiri puta zaredom!
Pošto nam je repertoar inače bio mali, himna se tog dana svirala barem deset puta. Odsvirale smo je u durskoj, molskoj i potpuno nepoznatoj varijanti, a zatim smo prešle na „Kondorov let“, pa opet na himnu, čisto za svaki slučaj.
Baba Rozika je provela čitavih sat vremena stojeći u stavu mirno iza zavese, ne usuđujući se ni da trepne, a kamoli da prospe kap vode na naš svečani državni skup. A nas devet smo taj satićak vremena proživele u potpunom, trijumfalnom miru, shvativši vrlo rano u životu da umetnost a naročito ona propisana zakonom, zaista može da promeni mikroklimu u naselju.
Ostavite odgovor