Ima sigurno naziv dijagnoze o tome kako čovek, tačnije savremeni turista, zamišlja letovanje. Prvih šest dana provedeš tražeći skrivene dragulje, najbolje plaže, najviše talase o kojima ti je pričao neko, a ostalih šest pokušavaš da preživiš te iste dragulje.
Tako smo i mi osvanuli na čuvenoj Mermernoj plaži. Prizor sa razglednica i Instagrama, nebo vedro, blagi povetarac koji ti piri po temenu i obećava savršen dan, a pod nogama hiljade malih, savršeno belih mermernih kamenčića. Izgledaju kao najfinije bombonice. Onaj tip mesta gde čovek pomisli da bi bio cele godine uz hladan špricer.
I sve bi to bila lepa, mediteranska razglednica sa ukusom soli i uza, da nije bilo talasa. Ali ne onih pitomih talasića koji vas blago ljuljuškaju dok uživate na vodenoj ljuljašci. Ne. Ovo su bili talasi veličine dvospratnice.
Doduše, nas to u početku uopšte nije zabrinjavalo. Mi smo ipak ljudi sa Balkana, nas ne plaši malo uznemireno more. Isplivali smo dalje od obale, tamo gde te morska grdosija samo podigne, ti pogledaš horizont, udahneš punim plućima i praviš se da lebdiš. Čista uživancija.
I onda, naravno, nastupa čuveni prelomni trenutak svake letnje drame.
Bane i kum su u jednom momentu odlučili da izađu na sigurno, dokopaju se svojih ležaljki i piva. A nas dve? Naravno, ostale smo u plićaku. Jer šta je zabavnije za dve odrasle, razumne žene nego da skaču po talasima sa decom od sedam godina?
E, a tu me je povukla i stara, dobra drskost. Pogledam u one zapenušane talase, podignum glavu ka nebu i odlučim da lično prozovem Posejdona, da i nije neki bog mora, da je nešto jadnjikav danas, da je lenj jer je verovatno mator…
Ako me je išta život naučio, to je da grčki bogovi imaju izuzetno tanak fitilj i još gori smisao za humor.
U sledećem trenutku, more se povuklo. Nije se povuklo onako normalno, turistički, već zastrašujuće brzo, uvlačeći pesak i kamenčiće ispod mojih stopala. Pre nego što sam uspela da shvatim da sam se upravo zamerila pogrešnom božanstvu, ispred mene se uzdigao vodeni zid. To nije bio talas. Bila je to tečna, slana, lična osveta.
Udarac je bio trenutan i brutalan. U deliću sekunde prešla sam iz stanja nadmene letnje dive u stanje zaboravljene čarape u veš mašini. Krenuo je program. Silovit udarac licem o dno. Tumbanje preko glave gde više nisam znala šta je nebo, šta dno, a šta moj sopstveni lakat. Uvrtanje u spiralu tokom kog sam popila kubik slane vode i progutala pola kile sitnog peska.
Gravitacija je odavno prestala da postoji. Prevrnula sam se jednom, pa drugi put, u podivljaloj morskoj mašini za veš. U tom međuprostoru između belih mermernih kamenčića i morske pene, na sekundu sam jasno videla moju pokojnu babu Miliju kako mi sa onog sveta pruža ruke i tiho govori: „Dođi ćero kod babe, mani se Grčke…“
Taman dođem sebi, uhvatim trunčicu vazduha i pomislim da je dobro i da sam živa, kad stiže drugi talas. Poklopio me je bez ikakve najave i lagano, ali temeljno, odradio besplatan piling po onim prelepim, sitnim mermernim kamenčićima. Ako ste se ikada zapitali kakav je osećaj biti šmirglan mermerom dok vas publika gleda sa obale, toplo ne preporučujem.
Na sve četiri, poput preplašene morske kornjače koja je promašila okean, ubrzano pokušavam da otpuzim do obale. Ali Posejdon ne spava. Sledeći talas me lagano vuče nazad u dubinu, kao da govori: „Kuda si krenula, drska gospođo?“
I onda, kroz penu i so u očima, vidim njega. Moj lični Mič Bjukenon! Moj muž u punom trku preskače kamenčiće, dotiče me, podiže iz morske kaše i izvlači na suvo, kao ofucanu sirenu koja je preživela direktan sudar sa trajektom.. Usput pružam ruku i kumi, koja leži pored mene u sličnom stanju ali sve vreme umire od smeha dok pokušava da stane na klecava kolena.
Narednih sat vremena smo sedele u najdubljem hladu ispod suncobrana. Glumile smo kako nam je bilo „super“ i kako je to bio „baš dobar adrenalinski šok“, smejale se na silu dok su nam se noge i dalje tresle kao pihtije na promaji.
Od tog dana, kad god priđem moru, tiho klimnem glavom i kažem: „Dobar dan, gospodine Posejdone, lepo vreme danas“, a špricer pijem strogo na bezbednoj udaljenosti, iza zaštitnog bedema od plastičnih ležaljki. Zlu ne trebalo.
Ostavite odgovor