Dvadeset peta mi je. Privodim studije kraju. Gnjave pitanjima „ima li posla”. Gnjave konstatacijama kako se komšinica moje godište udala i još svekrvu nema – dupla sreća. Moja mladost se opirala rutini. Tog jutra rešila sam da sa ukućankama podelim informaciju da ću provesti pet meseci u Ankari, na razmeni. Bila sam spremna na rafal protivargumenata.
Za velikim, staklenim trpezarijskim stolom, koji je doduše svoj puni sjaj doživljavao tek za neku slavu ili rođendan, sedela je moja baka Dobrila. Ispod mušeme primećivala se veličina stola, ali ne i njegov materijal, jer se između mušeme i stola prostiralo jedno ćebe da zaštiti staklo od bliskog susreta sa šerpama, oklagijama, nemarnom decom. Baka je listala pozamašnu Internu medicinu, koja je ostala od nekog studenta, našeg bivšeg podstanara. Bez obzira što ne razume sve termine, svašta čovek pametno može da nauči iz te knjige, koja je bila njena zanimacija u slobodno vreme, već duži niz godina.
Prenula sam je svojom informacijom iz opisa bolesti i dijagnoza. I dok se ona borila s nevericom, majka joj je bezobrazno podgrevala sekiraciju, servirajući joj priče o Turcima, čini mi se dok su još bili na ovim prostorima. A njoj je za sekiraciju dovoljno da krenem i do pijace, čak i kada je majka neutralna.
„Će da te pokradu. Možda nećeš umeti da nađeš šta treba”, nedavno me sprečila tim rečima, objašnjavajući mi da joj cedilo za sir nije toliko potrebno da se ja žrtvujem.
„Zašto ću da idem u Tursku? To je druga država, druga vera. Zašto ne ideš u Ameriku? To je baš lepa zemlja”, odgovaralo me bajče deleći sa mnom mišljene koji je formirala ponekad nestabilna slika starog televoizora, izrađena u EI, gde je ona zaradila svoju penziju i dukat kao najbolji radnik. Slika televizora je bila ponekad nestabilna. Stanje koje je prenosila ponekad stabilno.
Moj pancir ravnodušnosti prilično je dobro izdržao ovu konverzaciju. Vratila sam se u svoju sobu, krenula da istražujem više o tome gde je najbolje probati nargilu, gde su baklave najslasnije, gde su se ludo provodili oni koji su dobili istu čast prethodnih godina.
Bajče se pozicioniralo u hodniku i čuh kako telefonira. Već nekoliko dana pokušavala je da zakaže pregled. Vrlo mi je poznat tad „zauzeti” glas s druge strane slušalice. Bila sam povremeno asistent u tom zakazivanju. Spustila je slušalicu uz reči „Šta se ne javlj’u više? Da čovek u’vati, u svet d’ ide!” No, kad kaže „u svet”, ne cilja baš na Ankaru.
Mislila sam da sam donela odluku i da je sve što je preostalo da skupim dokumentaciju za vizu. Sladoled od vanile, koji sam tog podneva jela sa tatom, bio je dovoljno sladak da ne preovlada gorka strana ove priče. Šta je Turcima trebalo da ruše ruski avion? A što bi Kurdi imali nešto protiv mene lično? I gde baš da sa Sirijom, iz koje svakoga dana stižu slike o ratu, nađe geografija da postavi tursku granicu? Nije me puno interesovala politika, tata je u to svakako bio više upućen.
„Kako ceniš tata? Je l’ bezbedno?”, pitala sam.
„Danas ćero nigde nije sigurno. Ali Ankara nije baš blizu sirijske granice…”, ohrabrivao me on, koliko je to trusno područje ove zemaljske kugle dozvoljavalo. I ja sam nastavila svoje obaveze prikupljanja papirologije.
Baka se bezvoljno, svojim veštačkim zubima borila sa zalogajima doručka u trpezariji narednog dana. Ja sam ponovo izrekla glasno svoju odluku. Nadala sam se da će mi tako delovati manje skljokano.
„Dabome da ne ide niko više iz Srbije na razmenu. Zato su te i prilimi. Niko nije lud da se prijavljuje. Nemoj da ideš”, rekla je svojim glasom punim brige, rukama koje su podrhtavale i molećivim očima.
„Nego šta da radim ovde Dobrila?”, pokuljalo je iz mene. Pokuljala je i vrela kafa po mušemi i njenoj suknji.
Moja samokontrola isključila se iz konverzacije. Izjurila sam iz sobe sa onim ostatkom svoje odluke. Majka, komentator ovog nemilog događaja, sedela je sa strane i govorila kako joj je rekla da mi ne govori ništa, da radim šta hoću. Verujem da je u ovome više uživala, nego da je bez posrednika, mene ponovo bacila u razmišljanje.
Trebala mi je jutarnja kafa. Nisam mogla da zovem ambasadu i gledam cene stanova pospana. Vratila sam se da skuvam novu i suznih očiju joj rekla da mi je žao, da ne mogu da gledam kako se sekira, ali da želim u Ankaru. Nije bila ljuta. Samo je i dalje brinula. Ako uopšte postoji hiperbola za ljubav, postoji ispod njene često stare, ponekad nemarno zakopčane, ponekad namerno isflekane bluze. Jedina sebičnost koju je ta ljubav sa sobom nosila bila je ona kako će da preživi bez mene tih pet meseci.
Uz ovakav početak dana, obično se sanja da se što pre legne. Nisam imala problema da zaspim u autobusima, na jednom sedištu, na podu, kad prevoznik primi više putnika nego što ima mesta, na TA pećki, u fotelji, na dve sastavljene stolice…ali dilema je strašno žuljala. Sastanak u ambasadi mi je bio zakazan. Odložila sam. Nisam otišla ni u odloženom terminu.
Baka je prestala da moli, da savetuje, da se žali. Ćutala je i išla na spavanje s crvenim obrazima. To njoj uvek od pritiska bude.
„Bile”, prilazila sam krevetu.
„M?”, jedva da me i gledala.
„Šta ti je?”
„Ništa. Metnula sam ovo pod jezik.”
„Pa bajče nemoj da mi se sekiraš…”, pokušavala sam da je utešim. Daleko mi je slabije išlo nego zadavanje sekiracije.
Ne znam koji je trenutak bio koban po moju odluku. Probudila sam se, poslednjeg prihvatljivog dana za podnošenje zahteva za vizu i umesto odlaska u ambasadu, napisala sam mejl, zahvalila se na ukazanoj časti, ali obrazložila da sam sprečena da odem. Ja, verni fan 21. veka. Ja, zaljubljenik u avanture. Ja, spremna da stranice svog dnevnika pretvorim u putopise. Ja, unuka bake u čiju bi čast mogla da se nazove jedinica brižnosti.
Lakša za jednu odluku, teža za jednu svakodnevicu sedela sam u trpezariji. Baka je baratala oko testa i vrelog zejtina. Mada marama nije deo njenog svakodnevnog stajlinga, povezala je kosu, da ja opet dok jedem ne pravim scenu „čija je ovo dlaka?”. Jedino što mi je kvarilo rutinu ovsenih pahuljica s jogurtom bile su vruće krofne. Mirisale su na vanilu. Uzela sam jednu da probam, drugu da se zasladim. Ostale sam pojela jer sam shvatila da nema potrebe da prekidam doručak kad sam već počela.
„Slušaj ćero da ti pričam šta sam sanjala”, zadržavala me ona još malo tu u oblasti krofni.
Pozicionirala sam se na naslon kauča i klackala noge.
„Ja idem negde. Mnogo lepa priroda. Penjem se uz brdo, a sa mnom jedno kuče. A meni teško da se penjem. Idem polako. Ono kuče ne može da čeka, pošto sporo idem, pa ode napred. Nestrpljivo, al’ se vrati da me sačeka. Ja pogledam i mislim „vidi, jedno kuče, pa se sažali”. I tako ono cupka pored mene, pa mi se pope na grudi i ne ostavlja me. Kad ja dođem na čistinu, mnogo lepa obala, pogledam, al kučeta nema. To kuče mora da si bila ti. Tad sam se malo smirila i pomislila da će ovo na dobro da izađe. Šta ti je san…pa to u novine da se objavi!“, završavala je entzijastično.
Nasmejem se, štrpnem još pola krofne, napunim šolju turskom kafom (to se kod nas brzo skuva, jer bajče uvek kad naloži stavi džezvicu da se greje, da ima, ako zatreba), poljubim je i odem među svoje obaveze, lekcije, brojeve, meilove.
Da mi je odluka ostala čitava, moj prvi dan razmene imao bi zvuk terorističkog napada. Svakodnevica je tamo istočno bila daleko uzbudljivija, sa bar dvadesotoro mrtvih, kako su prenosili mediji. Zahvalila sam svojoj i bakinoj intuiciji što su me zadržale u luci statične bezbrižnosti. More je ovog puta ipak bilo preburno. A da li bi takvo bilo da ti što talase prave imaju bar jedno bajče u svojim životima?
Ostavite odgovor